текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Предраг Ђуричић
Брод је имао две класе путничких салона, а прва је била изванредна – ту је нешто
мало додато капетану у част, и било је врло удобно. У једном тренутку позвали су
музику, када су већ ту, да пређу у салон прве класе (а заједно са музиком и млада,
младожења, кумови и младини родитељи), па да нешто музиканти одсвирају док
се магла не дигне.
У том се чула нека звека ланаца и гласови напољу. Отац је изашао на палубу. Три
аласка чамца – у једном од њих био је Мика Алас, дошли су до брода који су видели
у близини, и стали да предахну у свом послу па да евентуално продуже уз реку
у правцу Београда. Михаило Петровић је имао груби влашки гуњ, одговарајуће
панталоне, гумене чизме и влашку шубару као и већина тих аласа, јер је време
било хладно. Отац, који га је добро познавао, рекао је: „Професоре, молим Вас,
изволите у салон.“ „Не, рекао је Михаило Петровић, морам прво да збринем своје
људе,“ и аласе из она друга два чамца је одвео у салон друге класе, побринуо се да
добију пиће и тек тада се поново појавио на палуби, где га је мој отац чекао.
Кренуо је у својим чизмама и грубој одећи и рекао: „Незгодно ми је, знате, то је
салон прве класе.“ „Молим Вас, господине професоре“, рекао је мој отац (мада је
Михаило Петровић захтевао да га пријатељи са којима се боље упознао зову „мајсторе“,
а он је мог оца увек звао „капетане“, без обзира што је мој отац променио
професију и отишао у сасвим други свет по занимању и преокупацијама). Скинуо
је гумене чизме и у дебелим вуненим чарапама ушао у салу на прилично
изненађење осталих путника и гостију, али не на изненађење другог капетана,
манипуланта и другог крмара, јер су већ знали ко је Михаило Алас. Наравно,
са највећим поштовањем посађен је у чело стола. Уз мало вина, биле су ту и две
Мађарице, почела је седељка пријатна онолико колико је дозвољавала ситуација:
магла, брод стао, закашљење, неизвесност.
А онда је одобрено и да музика нешто засвира. И док су свирали (био је један
контрабас и две виолине) Михаило Петровић, професор и доктор, преобучен у
аласа који је изронио из јесење магле на Дунаву, затражио је ћемане (виолину) од
главног капел-мајстора, тј. шефа те свирачке банде. Овај је одбио рекавши: „А,
бре – понављам онако како ми је испричано, у дијалекту и са нагласком – ће ми
поквариш ћемане, остави се бре!“ Мој отац је јамчио ставивши хиљадарку на сто
и рекао: „Купујем ти не једну него две виолине ако ти овај алас поквари виолину,“
на шта је овај пристао и дао виолину Михаилу Петровићу.
Михаило Петровић је устао и почео да свира. Свирао је фантастично. „Капелник“,
да га тако назовем, запрепашћено је слушао као и остала двојица музиканата, као
и цела свадба, онда се одједном на гудалу Михаила Аласа појавила једна заденута
стодинарка као бакшиш који је неко од кумова дао за тако одличну свирку. После
петнаестак минута Михаило Петровић, домаћи и светски научник, ишао је на
челу низа гостију повезаних у коло не само са стодинарком заденутом за гудало,
него и увијеном па заденутом иза увета.
Када се све завршило Михаило Петровић је сео, али је капел-мајстор почео полако
да му се прикрада и да нешто с њим расправља. Отац, који је седео близу, чуо је,
јер музика у том тренутку није свирала. Наиме, свесрдно је нудио Михаилу Петровићу
да се окане тог душманског заната аласког по овом кијамету, кад куче не
излази из куће он иде да се гужва по реци са аласима, него да пређе код њега, иду
свадбе, биће бакшиша, свираће се, да купи и да носи, да има ципеле ко човек и одело
ко човек и шешир да купи: „Само од бакшиш ћемане има до нове године да набавиш,
само да пређеш, окани се, бре, овога.“ Михаило Петровић се изјашњавао
72