текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Рибарство Михаила Петровића Аласа
питу или штрудлу и, наравно, хлеб за вечеру да буде по могућности од „крађеног“
брашна; а да се у комшилуку распита за неки стари поцепани кишобран који ће
требати том друштву Суз (чуо сам више пута шта то значи на циганском, али ми
није било јасно) – послужиће друштву за случај кише. Мајка је запрепашћено
рекла: „Побогу то је удобна, велика, лепа вила, каква киша у мом полукружном
салону!“ Рекли су: „Никад се не зна, черга је черга.“
Тако је дошло до те домаће забаве где је било друштво Михаила Петровића и само
понеки пријатељ, спремао се пијани шаран, било је и других специјалитета, домаћица
је (немогуће је било скренути је са њеног нормалног пута) покушавала да све
на столу изгледа лепше… Они су се распитивали за крњаве шољице, желећи да
не буде све баш као из маште и дворски перфектно. Забављали су се изванредно
свирајући: свако од њих је јако добро свирао неки инструмент и, што је најважније,
осећао тај инструмент. Било је дивно слушати њихове приче, њихове крајње духовите
шале.
На крају, пошто је већ неколико сати прошло, примећено је да „иде киша“, и они су
поскакали, отворивши оне поцепане кишобране са жицама које ландарају. Играли
су тзв. „баба Мудрино коло“ и то колосално. Михаило Петровић је, по сопственој
изјави, знао 300 народних кола балканских народа а пре свега српског. Играли су
то коло око стола, по тој пространој трпезарији.
Овај догађај не памтим, био сам мали, али коју годину касније отац ме је одвео у
кабинет Михаила Петровића у његовој кући и показао ми оно аласко мајсторско
писмо на зиду и рекао: „Пази, сине, човек, светски научник има само ово на зиду,
остало је у архиви. Кад одрастеш и добро будеш размишљао схватићеш величину
тога човека.“ Растао сам и покушавао да схватим.
У време до Другог светског рата, а мене је рат затекао у трећем разреду гимназије,
мој отац је више пута понављао један карактеристичан догађај који говори о изузетној
и готово неописивој личности Михаила Петровића Аласа. У својој раној
младости мој отац је направио муњевиту бродарску каријеру и постао најмлађи
заповедник брода са лиценцом за заповедање великим путничким бродовима на
европском Дунаву. И био је као врло млад заповедник повеликог брода који је по
салонима и палубама примао укупно 1400 путника.
Давних 20-их година се ово догађа када је брод кренуо из Београда чак за Радујевац.
Било је јесење време, али прилично лепо. Брод је у Смедереву узео неку свадбу:
млада са венчаницом, отац, кумови и три музиканта спуштали су се бродом до
младожењиног дома негде на Дунаву.
После неког времена спустила се врло јака, густа магла. Кад толико густа магла
падне на реку видљивост није довољна, јер мора да износи најмање 700–800 метара
испред брода. А и када јесте толика, брод мора да се заустави тамо где се
затекао на реци. Дунав је широка река, али је његов пловни канал нешто друго.
Мрднувши мало лево или десно ван свог пловног канала, који је за нас лаике потпуно
невидљив (то је невидљива линија коју познаје само крмар), налетеће на неку
стену или спруд, брод ће се разбити и биће несреће. Брод, дакле, баца ленгер на
том месту, евентуално пали оне позиционе лампе на предњој катарци и на крми
да неко изненада на њега не налети и чека са свим путницима да се магла дигне.
Тако се и мој отац тог поподнева запетљао у маглу са својим бродом, путницима,
свадбом и музиком на њему.
71