текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

ПРЕДРАГ ЂУРИЧИЋ
[Личност Михаила Петровића
Аласа у успоменама и
анегдотама]
Ја ћу вам само један минут читати текст, а онда ћу усмено излагати и разговарати.
Овај текст сам оставио желећи да тај део излагања буде крајње сажет и да нам
остане као идеја водиља у свести.
Београд 20-их и 30-их година сад већ прошлог века имао је на Универзитету
плејаду научника међународног и светског ранга. Међу њима је, као први међу
једнакима, био проф. др Михиало Петровић, почасни доктор 64 страна универзитета,
а по својој слободној вољи и избору професор у Паризу, Лондону,
Стокхолму и другде. Данас можемо потврдити да је у јединственој плејади дубоко
хуманих и научничких личности, Михаило Петровић заиста био први међу
једнакима па и више од тога. Његова основна карактеристика била је страсна и
врхунски успешна посвећеност науци и њеним практичним резултатима, али
друга, непрекидно паралелна страна његове личности била је тежња да се са
крајњом људском једноставношћу бави и занимањима која чине корене људске
егзистенције као што је историјски суров и груб занат аласа. Исто тако да се, тако
рећи са детињском радошћу и уживањем, посвети весељу у друштву у ретким
расположивим тренуцима које је он назвао „одмарањем од науке“ и враћањем
ономе што нам је природа поклонила.
На једну од тих двеју упоредних личности први пут ми је указао отац, показујући
ми радну собу Михаила Петровића на чијем је зиду изнад писаћег стола стајала
само једна диплома – то је било мајсторско писмо, невештим, грубим рукописом
аласа написано писмо председника њихове комисије, да је Михаило Петровић,
професор, положио тог и тог дана мајсторски испит за аласа, аласки занат, што
му доле потписана комисија потврђује и признаје. То је једна илустрација двеју
личности које су у њему живеле.
Друга илустрација је његово детињско задовољство у забави, у друштву с пријатељима,
што је било ретко због интензитета његовог рада у земљи и иностранству,
али је то било изузетно занимљиво с обзиром на оригиналност тих радости и тог
забављања. Наиме, када је један од чланова друштва – ја говорим о плејади, и то
није ништа претерано, јер су то били људи уједначених капацитета, и великих
научних а морамо рећи и људских врлина – наговестио мојој мајци да би можда
њихово друштво Суз дошло на вечеру и приредило весеље у нашој кући (мој отац
и Михаило Петровић су се већ знали одавно), она је запитала да ли професор жели
нешто посебно да припреми. На њено запрепашћење – није још била упућена у ту
ствар и пазила је на етикецију – одговорено јој је да, ако је икако могуће, чаршав не
буде од најскупљег материјала и постављен на најлепши и раскошан сто за вечеру,
да може да буде понегде мало поцепан или флекав, да тањири могу да буду и помало
крњави, а шољице за кафу без дршке – то је сасвим прихватљиво. На њено
још веће запрепашћење, ако замеси неке колаче, да одабере нешто народно, неку
70