текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Вера Тутунџић
би требало покупити што више података док још није нестало сваког стварног
усменог трага о њима.“
Професор Петровић се није бавио само нашим рибарством и нашим водама, већ
је обишао и упознао многе широм света, али мислим да ће господа више да говоре
о његовим путописима. Међутим, у великом броју његових путописа провејава
рибарство, јер га је оно увек интересовало. Две су велике монографије посвећене
рибарству и китоловној индустрији, а најдетаљнији и најзанимљивији је поменути
Роман јегуље.
Мислим да ми је јасно зашто је професора Петровића интересовала јегуља, као математичара,
криптографа, интересовала га је њена тајна. Он је пратио историјат од
Херодота и Аристотела: много научника и рибара је писало одакле долази јегуља
у слатке воде, где иде и зашто се враћа у мора, где одлази после, како изгледају
њени младунци, шта бива са јегуљом пошто се измрестила, зашто се младе јегуље
увек враћају у оне воде одакле су пошли. То је била велика тајна која се вековима,
као слагалица, решавала. Много је урадио Јоханес Шмит, и после њега у новије
време, после професора Петровића, и професор Бетиус тако да се на крају сазнало
да јегуље које долазе из Европе и Америке прелазе, полно зреле и спремне за
мрест, хиљаде километара и долазе и Саргаско море, мресте се на врло великим
дубинама од неколико хиљада метара и после тога нестају. До 17. и 18. века била
је тајна како изгледа икра и како изгледају младунци. Вековима је описивана
једна рибица као посебна врста лептоцефалус, која је риболика, а тек касније је
установљено да је то у ствари ларва јегуље која се метаморфозира на том дугом
путу опет од неколико хиљада километара, претвара у тзв. стакласту, змијолику
јегуљу, улази у великим јатима у ушћа река и незадрживо путује узводно, а затим
се као одрасла опет враћа у море и прелази поново хиљаде километара до места
где су се и њени родитељи.
Професор Михаило Петровић је поставио многа питања: како и зашто се младунци
враћају тамо одакле су пошли њихови родитељи које никад нису познавали.
Покушао је да да различите хипотезе, односно да прати хипотезе које су тада
владале у свету, али за његовог живота тај део тајне није решен. Тек двадесет година
касније – што би њега вероватно јако интересовало – видело се да је то записано у
генетском коду јегуља, да је то шифра, да младе јегуље добијају информације од
својих родитеља, који су давно ишчезли да се после толико година увек враћају у
реке из којих су родитељи пошли: европске у Европу, америчке у Америку.
Професор Петровић је и популарисао рибарство, он се бавио и законодавством у
рибарству, нашим и суседних земаља, говорио је како би требало законодавство
у нашем рибарству да се унапреди. Он детаљно обрађује, поред риболова Дунава
и Саве где је највише боравио, и риболов у Тимочкој крајини, на Дрини. На
Охридском језику описује старе начине риболова и заборављене риболовне алате.
Организује изложбе о рибарству у иностранству и код нас, оставља збирке, тако
да и данас постоје његова збирка риба у Природњачком музеју.
Не бих вас више замарала са рибарством. Драге воље ћу, уколико некога нешто
детаљније интересује, да одговорим колико знам и колико могу, али бих само
хтела да вам кажем на крају да само онај ко заиста воли воду, који заиста живи за
њу, живи за рибарство, може на такав начин да пише и да осети оно што је некада
давно прошло. Требало би опет читати записе Михаила Петровића. Пазите: стена
Баба Кај готово да више не постоји од када постоји Ђердапска акумулација, остао
62