текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Књижевни и књижевнотеоријски рад Михаила Петровића Аласа
мисли, информација о неким другим областима, које се развијају и где ми можемо
да се вежбамо. Он нас је гонио да будемо преводиоци. Навео је пример да су у
његовој генерацији млади људи који су били оријентисани природословци доносили
прилоге из своје области као своје преводе, и онда се о тим преводима
говорило – о језику итд. То је та моја копча са овим о чему сам говорио.
Познато је и да је Лаза Лазаревић у тој дружини почео са преводилачким радом,
и то превођењем једног природословног текста.
Поменуо сам професора који је био легенда у биологији, професора Љубишу
Глишића, који је становао у Ботаничкој башти. Волели смо тамо да учимо – Ботаничка
башта је била и парк – иако смо се професора управника помало и плашили.
Поменуо сам да је он био мало љут на Михаила Петровића Аласа што се мешао
у његову област, иако је Михаило Петровић у стручној литератури из биологије
дао Роман јегуље, који је у то време, не знам да ли је још, обавезна литература. Ми
смо се шалили, јер смо говорили да то није научни рад него роман – како стоји у
наслову (мада је то метафора). Ипак, Михаило Петровић је решио проблем јегуље:
одлазак из места мрешћења, живот и повратак у место мрешћења. То је читав
животни циклус и зато је то била стручна литература.
Душан Адамовић Михаило Петровић је изузетне стилске квалитете испољио
и пре својих литератних дела, чак и у Елементима математичке феноменологије
из 1911. године – и тамо има страница полетне стилске снаге и ефеката – ја бар
имам такав утисак, али не могу да као нестручњак то категорички тврдим. То је
једно пластично, чаробно излагање када говори о разним примерима који су материјал
за његове синтезе и теоријску надградњу. На симпозијуму о животу и раду
Михаила Петровића из 1968. године то је рекао и проф. Миливоје Павловић и наводио
је читаве странице, фасцинантне у стилском смислу. Михаило Петровић
је имао у језику неке архаичности које имају драж („какав“ уместо „неки“ и сл.). У
том смислу не би требало да изненађују та дела објављена пред крај живота.
Слободан Ж. Марковић Миливоје Павловић је мене инспирисао за напомену
да је ово прилог београдском стилу. Ја сам слушао професора Павловића који је
лично познавао Михаила Петровића Аласа.
Међутим, за мене је најбољи познавалац личности и дела Михаила Петровића
Аласа Драган Трифуновић. Када је направио његову библиографију, у време стогодишњице,
био сам изненађен јер има онолико математичких прилога колико
и прилога из других области, укључујући и књижевност. Има есеја – ја нисам
имао прилике све да их прочитам – али у том широком спектру рада има и много
есејистичког што је вероватно и подстакло професора Павловића да говори о
стилу.
Да на крају додам да о Михаилу Петровићу Аласу има пуно анегдота – неке су
заборављене, неке нису ни забележене – пре свега у вези са надимком „Алас“, који
многи оспоравају (као да је светогрђе ако се каже Мика Алас, да се тако не поштује
научни део његове личности). То су анегдоте о риболову, о дружењу, о кувању
рибље чорбе, какве је специјалитете кувао за пријатеље – и све то је занимљиво.
И све, на крају, има везе са ширином његовог рада и његових погледа.
59