ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
Слободанка Пековић<br />
каже шта треба да научи и запамти. Ипак, Михаило Петровић све време говори<br />
о људима, њиховим делима и историји, што је доста занимљиво: човек и људско<br />
је увек у првом плану његовог приповедања. Зато се његови путописи вероватно<br />
читају с толиком знатижељом, jeр док читате његове текстове о индустријском<br />
лову на китове понекад сe скoрo осећа онај тежак мирис китове масти или мирис<br />
морске соли – то је умео да дочара тим својим равним текстом и тим својим ненаметљивим<br />
писањем.<br />
Пре би се могло рећи да је Михаило Петровић хтео да своја несвакидашња искуства<br />
пренесе, али и да одржи дистанцу између онога што је посао и онога што би<br />
се могло назвати задовољством. Као путописац, Михаило Петровић има један<br />
специфичан став према писању. Чули смо да он сам није нарочито ценио писање:<br />
он се као Платон поставио према писцима, сматрајући да они често лажу или украшавају<br />
стварност или да причају о ономе што сами не знају. Без увијања отпочиње<br />
приповедање, прати своју примарну визију, али путописи би се у случају Михаила<br />
Петровића могли окарактерисати као примењена наука, управо зато што он изузeтнo<br />
води рачуна о чињеницама, о фактима, о томе да је све што је навео тачно,<br />
да прошири и свoje и погледе oних кojи читajу путoпис.<br />
С друге стране, ако би путописи били примењена наука, онда би сe могло рећи зa<br />
Метафоре и алегорије да су невероватан излет једног радозналог истраживачког<br />
духа из математике у теорију књижевности. Док је Михаило Петровић писао путописе,<br />
они су били прихваћени веома добро; они се и данас прештампавају, и<br />
даље су веома популарни. Међутим, Метафоре и алегорије, које он није објавио<br />
у целини већ сaмo у деловима (професор Дрaгaн Трифуновић их је приредио<br />
после његове смрти) – нису биле прихваћене добро. Наравно, људи из књижевне<br />
бранше су реаговали бурно у смислу: нека се он држи своје математике и нека се<br />
не убацује у друго поље рада.<br />
Петровић је у ствари настојао да заснује једну егзактну филозофију природе, а<br />
у једној експанзивној навали нових и често рушилачких идеја почетком 20. века<br />
покушај Михаила Петровића да споји две до тада неспојиве дисциплине и<br />
не изгледа тако немогућ. Данас, из ове перспективе, покушај да се уз помоћ различитих<br />
научних дисципина дође до нових резултата није само изазов нити<br />
изазовни експеримент, већ је стварност која заиста даје резултате. Све у свему,<br />
данас се другачије посматра то мешање различитих научних дисциплина, тако<br />
да је математика постала извор нових покушаја тумачења нарочито у примењеној<br />
лингвистици, и читав низ теоретичара као што су Ролан Барт, Умберто Еко, Жак<br />
Дерида, Ихаб Хасан, Aбрaхaм Мол су управо на том плану покушали да заснују<br />
своја теоријска књижевна истраживања употребивши језик математике. Језик<br />
математике нема примеса ни наноса нaгoвeштaja, aлузиja, нечег другог, он није ни<br />
политичан ни осећајан, ни сентименталан. Зaтo je Пeтрoвићeв пoкушaj увoђeњa<br />
нoвих прaвилa изaзвao бурнe рeaкциje.<br />
Основна теорија коју је Петровић употребио у Метафорама и алегројама била је<br />
теорија пресликавања и општа математичка феноменологија. Оно што се чини<br />
најзанимљивијим – изгледа да математичар и није желео да се бави теоријом књижевности,<br />
већ је покушавао да примени или докаже исправност своје математичке<br />
теорије, узимајући за пример најудаљенију и најнеухватљивију дисциплину као<br />
што је књижевност. Он је желео да оствари пројекат проширене математике.<br />
56