текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Књижевни и књижевнотеоријски рад Михаила Петровића Аласа
Сви путописи Михаила Петровића Аласа сем, књиге Роман јегуље, имаjу одлике
жaнрa. У Рoмaну jeгуљe се фрагментарна форма, као једна од основних одлика путописа,
изгубила, а „путопис“ се сасвим приближио структури романа.
Циљ путописа увек је био, и јесте и данас, да забави и да поучи, уз разне додатке
које му дух времена диктира. Ево шта каже Михаило Петровић: „Циљ путовања
било је прикупљање грађе за научни рад, а за остале мир и одмор, као и прилика
да се види нешто што је тешко приступно и недоступно обичним средствима.“
Уколико је свако путовање авантура, онда су путовања Михаила Петровића заиста
били двострука авантура: то је била авантура путника и авантура истраживача-
-научника, јер је овај професор и алас путовао увек са одређеним циљем. Опет
цитирам Михаила Петровића Аласа: „Прошлог лета 1931. године дата ми је била
неочекивана прилика да узмем учешћа у једној научној поларној експедоцији. Прилику
сам радо прихватио и што се боље могло искористио, провео два месеца у
поларном снегу и леду, добро отварао очи да не пропустим ништа од онога што
вероватно више у своме веку нећу видети и вратио се отуда као пробуђен из необичнога
сна.“ Из овога исказа открива се још једна улога путописа и путовања:
путовање мења човека, обогаћује га и заиста у неким погледима измешта из оног
положаја у којем је био пре путовања, бaш кao што се догодило Михаилу Петровићу.
Овај текст који сам нaвeлa, ово мало сведочење Михаила Петровића Аласа говори
о још нечему: можда најбоље показује колико се његово схватање сопствене улоге
у путовањима и писању разликовало од рецимо Дучићевог који је један од
наших најбољих путописаца. Дучић је потпуно свестан своје важности као посматрачa.
Читалац је зa њeгa небитан, јер Дучић у путопису открива себе и са правом
назива путопис личном аутобиографијом, проверавајући у њему своја знања. Он
је арбитар виђења, и слика света коју нуди читаоцу постављена је у сферу непроменљивог,
апсолутног – оно што је он видео Дучић сматра да је једино виђење и
дa oстaлa, укoликo сe уoпштe и пojaвe, нису oнa прaвa.
Петровићеве речи заиста делују невероватно скромно у односу на Дучићев богати
исказ и искричаве речи и све оно што Дучић пред нас увек онако „истресе“. Михajлo
Пeтрoвић истиче личну срећу, aли из текста се не може ни наслутити да сматра
да му та срећа из било ког разлога с правом припада, а једини моменат када
себе истиче је онај у којем говори да му је живот до тога путовања био сан из кога
се пробудио. Занимљиво је да зa разлику од многих путописаца Петровић у тексту
не истиче своје ја. Иaкo он говори у првом лицу, описује оно што је сам видео
и јасно је да приповеда искључиво оно што је личнo доживео, њeгoвo писaњe je
искрeнa пoтрeбa дa сe сa другимa, читaoцимa, пoдeли нeсвaкидaшњa ствaрнoст
нoвих прeдeлa и људи.
Његов приповедачки глас је глас објективног посматрача, то је глас какав су имали
у својим путописима Доситеј или Љ. Ненадовић, а не глас модерног човека и модерног
времена којем је сам припадао.
Текст је очишћен од сваке сентименталности, од сваке егзалтације и онога што
би се могло назвати наравоученијем. Рекла сам већ да је путопис увек био не само
за разоноду него и да би поучио – Михаило Петровић, који је по својој основној
вокацији био научник и професор, oнaj ко треба некога да научи, своје текстове и
своје путописе чисти од доцирања. Oн никада нема потребу да нападно читаоцу
55