текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Књижевни и књижевнотеоријски рад Михаила Петровића Аласа
мора и бескрајни океани својим чарима, али и дивљинама, одушевљавали писце,
распаљивали њихову фантазију и налазили своје место у књижевним делима. Међутим,
Михаило Петровић је тврдио да су представе које су дали песници о ономе
што их је инспирисало конструкција у коју су уплетени детаљи за ефекте, а који
заузимају централно место и искривљују праву слику о животу, о океанима, о риболову,
а нарочито о лику рибара. Уместо те деформисане представе он је желео у
својим путописима да пружи „тачну, реалну слику о океанским рибарима какви
се једино могу видети на великој светској позорници риболова. Ако читалац сам
нађе у томе местимице какве поезије, што се овде ни најмање није имало у виду,
ова бар неће потицати од паразитских примесака која за реалну слику не значе
ништа, већ само од онога што ствар сама собом носи.“ (Са океанским рибарима)
Михаило Петровић као да овде полемише са својим пријатељем, књижевним
критичарем Павлом Поповићем, који инсистира да се објављују књижевни путописи
и у то време се и објављују путописи књижевног карактера И. Андрића, М.
Црњанског и низа других. Ово сам навео и због тога што и овакав начин писања,
са конкретизацијом, са именовањем ствари, са пуним вођењем рачуна о карактеру,
о природности појаве која се описује, спада у београдски стил.
Разуме се, Михаило Петровић је у својим теоријским радовима, о чему ће говорити
колегиница Слободанка Пековић, и теоријски говорио о метафорама и о начину
писања и изражавања, начину дочаравања, али ће се негде у суштини тога виђења
његова пажња задржавати на конкретном из чега ће се јављати асоцијације и све
оно друго што следи.
Ја сам заљубљеник у личности које су обележиле једно време, али и у људе чији
интелектуални раст произлази из њихових корена. Узео сам само неколико познатих
и мање познатих имена – првенствено Михаила Петровића, да би се видело
како се једна генерација развијала, и како је личност у тој генерацији стасавала као
самосвојна. Михаило Петровић је дао допринос генерацији, лепоти генерације,
лепоти интелектуалног развоја своје средине, народа и допринос повезивању те
средине и рада са светом.
Проф. др Слободан Ж. Марковић, редовни професор Филолошког факултета у Београду,
у пензији.
Рођен је 1928. г. у Горњем Мушићу, Мионица. Дипломирао је на Филозофском факултету
у Београду на Групи за српскохрватски језик и књижевност 1952. г., где је и докторирао
1963. г. (Јован Поповић (1905–1952)).
Радио је као: професор у Вишој гимназији у Вршцу, школски инспектор у Новом Саду и
Вршцу. На Филолошком факултету у Београду држао наставу на предмету Нова српска
књижевност и Књижевност за децу.
Оснивач Међународног славистичког центра Србије. Био председник Задужбине „Десанка
Максимовић“, потпредседник UNESCO-ове асоцијације MAIRSKA и председник
Југословенског комитета MAIRSKA.
Добиник је Вукове награде КПЗ Србије, Награде Змајевих дечјих игара, Ордена заслуге
за народ са з. з. 1988.г.
Главна дела: Књижевни покрети и токови између два светска рата, Записи о књижевности
за децу, Вук Караџић у књижевном трајању, Поезија Десанке Максимовић.
53