текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Слободан Ж. Марковић
друговима биолозима посетим у Ботаничкој башти и да понешто чујем о њиховим
сусретима и деловању у друштву „Суз“, у којем су били махом професори, али и
Цигани који су лепо свирали. Они су правили концерте у кафанској сали. Михаило
Петровић је био боем, али, што је јако занимљиво, није волео да иде у кафану, за
разлику рецимо од Павла Поповића који је волео. Међутим, када се даје концерт,
то је била концертна атмосфера и они су под тим условима и свирали.
Ја сам после Другог светског рата слушао један такав професорски квартет – та
атмосфера је чинила везу међу људима, чинила је да су они, и поред различитих
мишљења и неслагања, били пријатељи и један другога помагали. Дакле, та
атмосфера је учинила да њихово дружење опстане до краја живота, а и било је
подстицај за делатности мимо оне уже струке у којој су се специјализирали. Мало
сам проширио своје излагање како бих покушао да дочарам ту атмосферу.
Када се у четвртој деценији појавило пет белетристичких књига Михаила Петровића
Аласа, то у ствари и није било изненађење. То је успостављање континуитета
у виђењу света не само у ужој области, већ и у широком спектру какав је био спектар
интересовања Михаила Петровића Аласа: од математике, преко биологије,
географије, етнологије, филозофије. У ствари, тај континуитет постоји не само
у интересовању, него и у систематичном праћењу, бележењу и надграђивању. И
пријатељи (многи од њих су били нежење) су то међусобно знали и један другог
су подстицали и за своја интересовања, као рецимо П. Поповић, који је знао да
Михаило Петровић има белешке са својих путовања. Када је Михаило Петровић
боравио у Паризу, њега су већ били запазили као човека широког интересовања.
Позвали су га у научну експедицију за пројекте истраживања мора, како би се са
различитих страна сагледао живот у океану. Његово интересовања су била везана
за оно што је показивао и у родном граду: за воду и рибе, али сада на морским
пространствима, за упознавање света и за путовање по свету.
Павле Поповић, који је био у управи Српске књижевне задруге, приморао га је да
своје белешке среди и да за неколико година изда пет књига у СКЗ. Издати књиге у
СКЗ – мислим да се зна шта значи – то је била потпуна афирмација у области хуманиоре.
СКЗ је, и поред свог назива („књижевна“), објављивала књиге и из области
блиских књижевности. Поред Романа јегуље (1940), објављени су путописи Кроз
поларну област (1932), У царству гусара (1933), Са океанским рибарима (1935) и По
забаченим острвима (1936). Гледајући како су ове књиге објављиване из године у
годину, очито је да су у то време и дорађиване, да га је интерес за њих подстицао
да на њима и даље ради. 2
У овим књигама, и тиме ћу ја да заокружим своје излагање, Михаило Петровић
Алас је показао нешто што је јако карактеристично за књижевни језички израз
средине у којој је стасао. Обично се говори о београдском стилу, и сматра се да је
његов носилац Слободан Јовановић и један круг таквих стилиста. Међутим, овај
стил је много разуђенији, негован језички и примерен раличитим областима.
Михаило Петровић Алас је своје путописе писао бираним језиком, у складу са
својим интересовањем за строго значењско казивање, без метафоре. На једном
месту, у предговору за своја дела говорио је да то нису књижевни путописи, него
да су то белешке човека који је специфичне струке. Рекао је да су природа, живот
2
О томе сам писао у студији „Личност и књижевна реч Михаила Петровића – Мике Аласа“, у: Слободан
Ж. Марковић: Српска књижевност између два светска рата, Београд, 2004, стр. 189–199.
52