текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Књижевни и књижевнотеоријски рад Михаила Петровића Аласа
Михаило Петровић је био у друштву са Павлом Поповићем, Јашом Продановићем,
Миливојем Башићем, нешто старији од њега је био Јован Цвијић. Иако није био
члан литерарног друштва „Нада“, он је активно учествовао у разговорима, јер у
Друштву се није само разговарало о литерарним, него и о филозофским темама,
и о везама хуманиоре са природословним наукама. И често, нарочито са неким
поводима, доношене су информације о достигнућима у природословним наукама:
то су били преводи, који су сматрани литерарним радом, и ако нису били преводи
књижевних дела, већ есеја, информација и резултата природословних наука. То је
спајало ученике у разговорима и чинило да су целог живота имали неке међусобне
духовне везе, без обзира на посебна стручна опредељења, и врло велики стручни
рад у изабраним областима.
Михаило Петровић је, заједно са осталима, отишао на факултет, завршио је математику
на Филозофском факултету Београдског универзитета. Међутим, и они
који су се определили за математику добијали су широка природословна знања:
они су морали да знају и физику и хемију и биологију. (То је био део, трећина Филозофског
факултета који ће се касније развити у Природно-математички, Филозофски
и Филолошки.) Дакле, све оно што је обухватало природословље, то се у
одређеној мери морало знати. Међутим, било је непосредних веза и потреба, чак и
обавеза, да се неке области из других кругова савлађују тако да су студенти слушали
и психологију и филозофију. И десило се да је Михаило Петровић слушао ове
предмете код Љубомира Недића, који је писао и књижевне критике. Семинари и
разговори су биле те непосредне везе истицање духовне ширине која је повезивала
ове младе људе.
По завршеном факултету Михаило Петровић је отишао на усавршавање, завршио
је студије у Паризу. Занимљиво је (то сазнајемо из његових бележака и записа који
су касније били пронађени, или које је сам објавио) да је ширина интересовања,
оно што је био основ и однос стицања знања на Универзитету, само настављен
и проширен његовим радом и студирањем у Паризу. Тада разлика између интелектуалaца
природословног и хуманистичког усмерења није била велика.
Михаило Петровић је пратио културни живот у Паризу и имао је и неке своје љубави.
Једна од њих, коју није могао да стекне у Београду, било је посећивање музеја,
са посебним интересом за поморске музеје. У њима је могао да упозна много тога
из области биологије, тако да су нека његова интересовања из биологије везана
за његове касније страсти као што је риболов, била проширена и на неки начин
фундирана.
Таква једна формирана личност враћа се на наш Универзитет, не само у средину из
које је израсла, него коју чине и људи са којима је расла. То су, сада већ професори
Универзитета Павле Поповић, и Башић (био је гимназијски професор, и врло познат
културни радник), затим Јаша Продановић, такође познати културни радник,
иако није био на Универзитету. Михаило Петровић у сарадњи са њима проширује
круг својих интересовања и познаника па се дружи, поред Павла Поповића – истина
и „свађа“ се – са Јованом Скерлићем и Александром Белићем који је био нешто
млађи од њих. Занимљиви су неки необјављени записи, назнаке – (као млад човек
понешто сам и чуо од свога професора А. Белића) – о томе шта је све Михаило Петровић
замерао проф. Белићу у његовом интересовању за језик.
Или, ту је био и професор Љубиша Глишић, биолог, који је живео у Ботаничкој
башти и који је свирао чело са Миком Аласом. Имао сам срећу да га са својим
51