текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

СЛОБОДАН Ж. МАРКОВИЋ
Личност и књижевни рад
Михаила Петровића Аласа
Слободан и Слободанка, нас двоје смо се договорили да прво ја говорим, не само
што сам старији него зато што је моје интересовање и познавање ове материје
специфичније.
Почео бих од теме – циклуса Легенде Београдског универзитета, јер људи постају
легенде неки за живота а неки касније, када се сагледа њихов рад у целини.
Михаило Петровић – (стално су ме опомињали да не стављам оно Алас, али
Михаило Петровић није ретко име, а ово Алас управо га ближе одређује као
личност и као име, иако овај додатак Алас има и своје посебно значење). Михаило
Петровић Алас спада у онај круг људи који су учинили да Београдски универзитет
постане оно што јесте. То значи прво, да се развије као научна универзитетска
институција, друго, да се повеже са светом својим резултатима, да се успостави
комуникација, на оним народним основама на којима универзитет почива, између
интелектуалаца, грађанства, научника и света. У том смислу, Михаило Петровић
је јако занимљива личност.
Он је спадао у генерацију српских интелектуалаца који су стасали у другој
половини 19. века, негде пред крај 19. века почели да делују својим радом и својом
личношћу да зраче. Резултатима рада и последицама деловања они су обележили
не само почетак 20. века, него умногоме и 20. век, а у науци заорали врло дубоке
бразде у оквиру националне науке али и науке која се укључује у светску науку.
Када за науку кажемо да је национална то значи да је настала на националном
тлу, али наука је као и уметност интернационална.
Михаило Петровић је био по рођењу Београђанин, где је учио и школу. Занимљиво
је да је због временских и животних околности припадао генерацији која се уздизала
на првим резултатима интелектуалног развоја различитих области у Београду
који је постајао и културни и државни и политички центар, а онда и научни.
Прва београдска гимназија је, најпре по свом наставном кадру и по програмима,
по ономе што је давала својим ученицима, имала такве квалитете и резултате, такве
домете у појединим наставним областима да су њени ученици лако комуницирали
са светом. Већ као ученици, а онда, и по завршетку школовања, они су
могли, било преко Београдског универзитета, било непосредно, да иду даље у
свет и да се школују, и врло лако настављали рад. Ђачко друштво „Нада“, које је
по своме карактеру било првенствено литерарно, окупљало је најагилније и најталентованије
ученике, који су имали интересовања првенствено за хуманиору.
Захваљујући том усмерењу „Нада“ је окупљала и све оне друге ђаке који нису имали
афинитете само за литературу, већ и за филозофију, али и за природословне
науке по ономе по чему су везане за хуманиору. Неки од њих нису чак ни били
чланови друштва, али су врло активно учествовали у његовом раду. Један од
таквих био је и Михаило Петровић Алас.
50