текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

„Дероко, Растко и Пикасо“ Позоришна представа
ко би најбоље написао предговор и на крају смо одлучили, само је један човек то
могао: Александар Дероко. Отишли смо код њега и изложили му целу идеју, а он
је кратко рекао: „Дођите сутра, написаћу вам предговор.“
Кад смо дошли после два дана, текст нас је чекао на столу али – непрекуцан! Професор
Дероко се извињавао да је већ доста стар и да није стигао да нам предговор
прекуца. Влада и ја погледасмо текст написан фломастером и, не говорећи
професору ништа, изађосмо уз велику захвалност. Чим смо напустили Топличин
венац 6, погледасмо се и насмејасмо се, јер смо исто мислили: зашто не бисмо
предговор одштампали тако како је написан, у рукопису, ипак је један Дероко
– један и признати стручњак.
Кад је књига изашла из штампе, било је то једно од најлепших издања на Сајму
књига.
Године 1989. припремала се 600. годишњица Косовске битке. Ја сам лично тим поводом
направио антологију стихова о Косову под насловом Косовски Орфеј. Отишао
сам код професора Дерока и замолио га да он књигу илуструје с обзиром да
је доста година провео на Косову, а осим тога имао је и доста цртежа на ту тему.
Он ми је одмах рекао да се слаже са мојом идејом, али да слободно искористим
све његове цртеже који ми се уклапају у концепцију.
Радован Поповић, познати новинар „Политике“, понудио нам је књигу Дероко и
други о њему. Идеја је била изванредна, књигу смо брзо урадили, организовали
смо промоцију у Конаку кнегиње Љубице, говорио је Дероков пријатељ Милан
Ђоковић и моја маленкост, Неда Арнерић је читала, али професор није био присутан.
Тог дана је на Топличином венцу организована пригодна свечаност у част
професоровог рођендана. Било је пуно званица, Цвијетин Мијатовић и Мира
Ступица, Богдан Богдановић, Милан и Дивна Ђоковић и други, а ја сам се „усудио“
да професору предам први примерак књиге. И он и његова супруга Иванка
и сви присутни били су одушевљени.
Године 1988. професор Дероко је умро.
И даље сам заједно са пријатељима, а понекад и сам, одлазио код гђе Иванке и увек
смо дуго причали о њеном супругу. Једном сам јој однео и моју књигу Косовски
Орфеј, која је изашла из штампе после професорове смрти.
Обнављали смо сећања на њихов заједнички живот, на заједничка путовања, на
дружење са Растком и Пикасом, и тада сам сазнао да је професор Дероко био дуго
година по повратку из Париза у преписци са славним сликаром Паблом Пикасом.
Пикасо је желео да у Београду има изложбу својих слика и да тако упозна српски
народ који је волео. Тим односима је сигурно много допринео и професор Дероко,
који се стално дописивао са Пикасом. Наравно, изложба није реализована, јер је
наступио Други светски рат.
Пикасо дакле није дошао у Београд, али су писма редовно ишла на адресу: Александар
Дероко, Топличин венац бр. 6, Србија ... Никад није било написано Југославија,
али је професор Дероко свако писмо уредно примио.
Године су пролазиле, у једном тренутку умрла је и гђа Иванка; учинило ми се да
се Дероко помало заборавља. Из тог разлога почео сам, кад год сам био у могућности,
понешто да објавим у Политици или Борби. На крају одлучих, јер сам стално
осећао да се Дероко полако заборавља, да напишем нешто трајнијег карактера, и
тако је настала драма Дероко, Растко и Пикасо тј. На Дероков рођендан, како су је
279