текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Вече сећања на Александра Дерока
Желим овом приликом да се осврнем и на једну пријатну сарадњу са професором
Дероком. Године 1953, као конзерватору Завода за заштиту и научно проучавање
споменика културе НР Србије, поверена ми је била израда пројекта за нови споменик
Косовским јунацима на Газиместану, на основу идејних скица професора
Дерока, исцртаним његовим карактеристичним потезима. Били смо у сталном
контакту, како за време разраде планова, тако и за време извођења, с обзиром да
сам био и непосредни руководилац радова. Детаљ који није био у директној вези
са Дероком, али од чега је зависило потпуно довршење Споменика, био је проблем
уграђивања бронзаних слова, за чију је стилизовану израду Дероко дао цртеже.
Та слова је требало да обележе највредније стихове из народне поезије Косовског
циклуса, по одабиру Милорада Панића-Сурепа. Шиптарске власти биле су
се успротивиле да се слова поставе на Споменик. Међутим, чим је нешто касније
Суреп био постављен за Републичког секретара за културу, дат ми је налог да,
сачувана, већ изливена слова, уградим према првобитној замисли, не обазирући
се ни на чија негодовања.
Задојен љубављу према народном неимарству, чему неоспорно дугујем захвалност
и професору Дероку чије сам ставове и радове будно пратио још из ране
младости, прихватио сам се, по наговору другог свог омиљеног и блиског професора
– Бранислава Којића, израде докторске дисертације о црквама брвнарама
у Србији. За ментора ми је био одређен нико други него професор Дероко. Био је
веома стрпљив прегледајући моју тезу током припреме, указујући ми на поједина
места која је требало поправити или допунити, на чему сам му и данас благодаран.
Његова позитивна оцена приликом доделе докторске дипломе у свечаној
сали Ректората београдског универзитета у Капетан Мишином здању остаће ми
у пријатном сећању.
Не могу заборавити ни оне часове проведене последњих година, суботом у подне,
за великим округлим трпезаријским столом, у његовом дому, односно у кући његове
покојне таште, уважене госпође Меланије. Редовно се ту окупљало и младо и
старо – све што би одисало једним истим духом. Уз чашицу ракије, учествујући
са пуно жара у занимљивим, уједно и поучним дискусијама и сећањима, стизао је
и да на обичном листу хартије скицира по који „портрет“, са свега неколико потеза,
његовом вазда спремном оловчицом најмање тврдоће – „број један“. Моделу
чије би лице одабрао да црта, поклањао би тај свој рад оверен, наравно, добро
познатим иницијалима: мало „а“ и велико „Д.“, обавезно ћирилицом. Случај је
хтео да они најстарији – од њега ипак млађи – Бранислав Којић и Бранко Максимовић,
један за другим оду. Непосредно за њима угасио се живот и Александра
Дерока, док мало после њега, то исто друштво нису напустили и Ива Здравковић
и Лаза Ђокић.
Закључујући ове своје успомене, не могу да заборавим Његову честу поруку да
све што је вредно памћења треба и забележити, како нас такво памћење не би
изневерило. То је и разлог што сам се примио да и овом приликом запишем бар
нешто што би некоме, можда, могло бити донекле занимљиво.
275