текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Доброслав-Бојко Ст. Павловић
дила је овај назив као најприкладнији). Према Дероковим цртежима уметнички
бравар исковао је и два висока, слободно стојећа свећњака, један за једну свећу,
други за четири свеће, као и повећу столну лампу са декоративно уобличеном заклоњачом
за светлост (врстом абажура). Сви су ти предмети и данас у употреби
изложени као део уметничко-историјске збирке у оквиру недавно формираног
вишенаменског културног језгра у обновљеном споменику културе – „Дому породице
Павловић“. Иако, на први поглед, такве столице дају утисак да се у њима
неугодно седи, јер су тврде, оне су, напротив, веома угодне. Једна има високи а
друга нешто нижи наслон за леђа, бочне наслоне за руке, тако да се у њима, као у
тапацираној фотељи, човек пријатно осећа, иако окружен једино масивним елементима
од дрвета.
А, када је Дероко, са својим нераздвојним другом и пријатељем Растком Петровићем
крстарио Дурмитором и другим нашим врлетима, сусрећући се са многим
дотада мало познатим или још увек неоткривеним споменицима, том приликом
су из тих забачених крајева прибавили старинске троношце, изванредно обликоване
у дуборезу. Мојој сестри Бели су их позајмили, како би за себе сачинила
копије. Њихове три верне реплике обрадио је Љубинковић, познати уметнички
столар и рамџија у павиљону „Цвијета Зузорић“, на Малом Калемегдану, и данас
су у саставу збирке изложене у поменутом простору. Цртеже таквих истих троножаца
уочавамо у витринама на овој изложби у Унверзитетској библиотеци.
Професора Дерока памтим ван Универзитета и као веома спонтаног, ведрог и
непосредног човека, пријатног за друштво. Око њега се вазда скупљала младеж
многих генерација. Био је добар козер и велики каваљер – шармер у сваком погледу.
Спорт га је увек занимао. До краја живота је будно пратио утакмице које
су се преносиле преко телевизијског екрана. Сачуване су фотографије из његових
млађих дана у друштву још млађих купача, на којима га препознајемо како
главачки скаче у Саву, са купатила „Трнинић“, код Шест топола. Такав спортски
дух и урођено каваљерство нису га напуштали ни у познијим годинама. Остало
ми је у сећању када се на скупу конзерватора из целе тадашње Југославије – у
Охриду, моторним чамцем одлазило до Светог Наума. Једној девојци је том приликом
ветар однео шешир. Дероко, иако најстарији у том друштву, понео се као
најмлађи. Хитро је скочио у језеро и девојци спасао шешир!
О томе, какав је био као наставник, доста је речено. Поменуо бих само један мени
ипак непријатан тренутак. Из предмета „Народна архитектура“ био нам је задатак
да сачинимо пројекат нове зграде Етнографског музеја у улици Милоша Великог.
Код професора Дерока је важило правило по коме се редом оверавају све
фазе цртања. Перспективу је на крају требало и обојити. Не сачекавши да се и за
такав цртеж стекне параф, приступио сам бојењу, а при томе, дао сестри-сликарки
да ми ту перспективу дотера и освежи њеном кичицом. Приметивши, по свој
прилици, да је на хамеру интервенисала вештија сликарева рука, одбио је том
приликом да ми рад потпише за дефинитивни пријем, услед чега сам дипломски
пројекат могао окончати тек један семестар касније, а то се збило непосредно по
пропасти Краљевине Југославије. И тако је одбрана мог дипломског рада могла
да се обави тек у јуну месецу 1941. године, пошто је земља већ била окупирана од
Немаца. Диплому сам под тим датумом примио од стране Техничког факултета
Унверзитета у Београду чији је формулар још увек гласио на Краљевину Југославију,
на којој је и даље био печат са круном старе државе!
274