текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Вече сећања на Александра Дерока
имагинацију сложених питања архитектуре. Храм Светог Саве на Врачару, изграђен
по пројекту Дерока (уз сарадњу арх. Несторовића) по општој вредности монументалног
здања, убраја се у врхунце Дероковог тумачења аутохтоне форме.
Са истим осећањем прилагођеног и прикладног градитељског умећа Дероко је
изградио Епископски двор у манастиру Жичи, достојан првог српског архиепископског
седишта. Из области сакралног градитељства треба истаћи и ротонду
посвећену Преображењу Господњем, изграђену уз прометни булевар Новог Сарајева.
Она својом извнредном формом једне старохришћанске богомоље у доста
великом габариту, доминира затрављеним простором, који је, нажалост, накнадно
нарушен новоградњом преблизу постављеном.
У Сарајеву је Дероко на староме гробљу на Кошеву изградио Спомен-капелу Гаврилу
Принципу и друговима, по жељи анонимних дародаваца, српских сељака,
да се одуже сарајевским атентаторима. У својим сећањима Дероко помиње са каквом
су пожртвованошћу сељаци помагали изградњу Спомен-капеле, доносећи
и клешући камен, али и храну радницима. Он им је узвратио здањем складних
пропорција, изванредне лепоте и отменог, достојанственог изгледа, маестрално
изграђеног у камену. Дерокова капела на Кошеву сведочи о младалачком заносу,
али и и искушењима и страдањима, уз сликовити говор гробних записа уграђених
у фасаде, које причају о судбини људи који су ту живели. Фасаде спомен
костурнице озидане су делимично и камењем са старијег гробља па се ту читају
имена и натписи уклесани старим правописом и већ полуистрвени од зуба времена,
те су сада сачувана за вечност, колико је уопште ишта вечно. Јер, после Другог
светског рата старо гробље на Кошеву је измештено, да би се изградило фудбалско
игралиште, велики стадион, па се Спомен-капела нашла усамљена на ивици
пута, окружена сметлиштем!
Једна од многих Дерокових врлина у оппхођену са људима, била је и неговање преписке,
чак и у временима када је овај начин комуницирања био већ скоро ишчилео.
Дерокова писма, увек руком писана, његовим сликовитим ћирилским словима,
била су надахнута, веома садржајна и често литерарних вредности.
Дерокова сећања, објављена у књизи А ондак је летио јероплан над Београдом
(приређена захваљујући настојању Моме Димића) испричана на живописан начин
у његовој осамдесет и деветој години – својеврстан су „времеплов“ који повезује
векове, људе прошлих и новијих времена, које је он својом непресушном радозналошћу
спознао на путовањима широм света, тражећи лепоту и служећи јој.
На нашем поднебљу мало је било зналаца такве обавештености о збивањима
на пољу градитељства и уметности. Дероко је био велики, одмерени господин
српског духовног простора, те ми данас, следећи његове трагове и поуке, можемо
уз сећање на њега и његово дело, можда најбоље разумети што нам је чинити.
Марија Вранић-Игњачевић није никада срела Дерока, али је својом непогрешивом
интуицијом схватила важност његове појаве у културом и универзитетском
животу Београда. Захвални смо јој што је у својим циклусима вечери посвећених
истакнутим професорима Београдског универзитета са толико разумевања и љубави
организовала Изложбу и предавања њему посвећених.
271