текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Аника Сковран
хитектура“. Када ме је ускоро Дероко са пријатељима Рајчићима и Ристићима посетио,
донео је једну слику Африканке у фотељи (налик на Жозефину Бекер!) коју
је начинио сећајући се наше приче о Африци. Он је умео да сваку прилику, разговор
или неку идеју оплоди на свој начин. Тако је настао и његов чувени циклус
илустрација одабраних народних песама, према којима је Дивна Ђоковић начинила
своје прекрасне везове. Случај је хтео да једне вечери код Дерокових будемо
Душко и ја заједно са Ђоковићима, управо када су се Дивна и Саша (како су
пријатељи звали Дерока) договарали о цртежима за везова. Слушајући их, признајем,
помало сумњичава у исход идеје, бојећи се да не испадне кич, веома ме је
обрадовало што су Дивна и Саша остварили необично успелу, сликовиту синтезу
поезије и веза. Свестрана уметница, глумица и оперска дива, Дивна, доказала
се и као префињена везиља.
Дом Дерокових био је веома гостољубив, имао је душу. У њему се осећао непрекинути
континуитет градског живота од преко сто година, где су пре Дерокових
живели Павловићи, Иванкини родитељи. Простран, господски намештен древним
мобилијаром, при чему је, да не би штрчао, и телевизор добио изрезбарене
вратнице које се затварају када није у употреби, стан је био пун успомена, слика,
оријенталних застора и старог порцулана. Дероко је имао извесну аутономију
посебног улаза у атеље, са цветним балконом, са кога је по лепом времену надгледао
Топличин венац.
Централно, да не кажем зборно место окупљања пријатеља суботом у подне, било
је око великог овалног стола у трпезарији. Сећам се како смо се Иван Здравковић
и ја мало раније искрадали из Института (јер суботе су тада биле још радни дани),
да бисмо код Дерокових већ затекли „витезове округлог стола“: Свету Мандића,
Лазара Трифуновића, Петра Марјановића (театролога, сиву еминенцију круга),
Мому Димића, пријатеље разних професија. Причало се о књижевности, музици,
сликарству, театру, политика нас није много интересовала, а није баш ни била
тако занимљива. Долазило је доста млађег света, ослобођеног респекта према старијим
личностима и бившем професору, јер је Дероко умео да направи пријатну
атмосферу у којој су се сви добро осећали. Повремени су се кругу придруживали
дошљаци, провинцијалци, који су, доносећи своју руралну свежину, доприносили
извесној виталности у премошћавању давног, помало декадентног, рекло би се
чак својевремено монденског и космополитског београдског начина живота, ка
новим друштвеним стремљењима. Све те промене као да су се под њиховим кровом
одвијале без видљивих судара, што је, чини ми се, била првенствено заслуга
Сашиног високог степена толеранције – Медитеранца венецијанске провинијенције,
комбиноване са духом Дубровника и питомог Баната! Једном ми је Иванка,
која је послератне године живела као у кули од слоноваче, читајући романе али и
штампу, нешто коментаришући, рекла: „Ах, Саша, sette bandiere.“ Мислим да то
у суштини није било тачно, једноставно, он је од свих нас имао вишу стопу толеранције
и шире видике. У то време, на чело више културних институција Београда
постављене су жене-партизанке, не увек из струке. Било је у почетку тешкоћа у
комуницирању, које је, на корист свих, Дероко маестрално разрешио, обраћајући
им се без предрасуда, са поштовањем, а некад и уз рукољуб.
Као градитељ, Дероко по сопственом казивању није био нарочито плодан, међутим,
десетак његових остварених пројеката посебне лепоте и функционалности,
сведоче о његовој креативној надарености. Дерокове творевине су пре свега
плодови духа заснованог на идеји тражења националног израза кроз уметничку
270