текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Поглед на живот и дело Михаила Петровића Аласа
тоде, а негде од средине прошлог века, од увођења рачунара у експлоатацију
при решавању диференцијалних једначина, доминантне су нумеричке. Дакле,
сам Михаило Петровић у тој области иде ка аналитичким методама, тј. да нађе
приближно решење у форми неке аналитичке функције.
Драган Трифуновић Пре него што се растанемо дозволите да будем тај, који
ће казати како се српски народ одужио свом Михаилу Петровићу, првом школованом,
правом математичару у нашем народу. Молим вас допуните ме ако
нешто прескочим.
То је, најпре, прилично велика улица на Дорћолу, која носи његово име. Та улица
је добила назив још од градоначелника Београда за време живота Михаила
Петровића (тада је градоначелник био индустријалац Влада Илић). Професор
Петровић је молио градоначелника да, ако већ тако хоће, нека улица буде на
Дорћолу, и да се изабере најкраћа улица. Та улица је, због новоградње, физички
нестала, тако да је Банатска улица добила име Мике Аласа.
Даље, електронска индустрија у Југославији производила је рачунске машине,
Французи их зову ordinateur – које су се звале Алас 1 и Алас 2.
Затим, подигли смо споменик Михаилу Петровићу, чији је аутор Александар Зарин,
вајар. Године 1967. дошао сам код њега (1968. смо славили професорову стогодишњицу),
и рекао му: „Саша, ми немамо ни динара, ми правимо споменик!“
И тада смо се ми, математичари договорили да професоров споменик не буде
на Калемегдану, него испред своје куће, иза Патријаршије, и да тако у бронзи
гледа ушће Саве у Дунав, у ту равницу која га је носила у свет. Тај поглед на Саву
и Дунав је спасио младог Петровића. Јер, сва његова браћа – он је имао још три
брата, умрли су од, како се то онда говорило, сушице, а кажу да ваздух на пола
метра од воде „цементира плућа“, и зато је он заволео риболов.
Даље, рестаурирали смо родну кућу на Косанчићевом венцу; једна основна школа
зове се по њему и једна гимназија на Новом Београду носи његово име. Говорим
сада само за Београд. Постоји и диплома „Михаило Петровић Алас“ за одличне
математичаре у школама.
И на крају, што је поменуо колега Божић, издали смо Петровићева Сабрана дела у
15 књига. Била би штета, ако ова изложба и ова акција Универзитетске библиотеке
буду само кратко трајале. Постоје наговештаји да изложба и предавања иду у Ваљево,
Крагујевац, чак и, како сам данас чуо, Ниш.
Милан Божић (одговор на питање у вези са феноменологијом, односно да ли је
било филозофа који су могли да наставе рад Михаила Петровића из те области)
Било је тада неколико професора на Филозофском факултету који су се бавили
филозофијом in senso stricto, и који су се школовали на нормалним универзитетеима.
Али ми смо некако у свету боље школовали инжењере и природњаке,
док су они који су се бавили друштвеним наукама више ишли на права, тако
да нисмо имали довољно професионалних филозофа, али смо имали довољно
компетентних. Проблем је био пре свега у рецепцији са становишта потенцијалних
ђака: не да нико неће разумети то што је прочитао, већ да ли ће се неко за то
ухватити и наставити даље да ради на томе. Е тога, на несрећу, није било. То је
штета у односу на главну област – диференцијалне једначине, где се евидентно
нашао значајан број људи који су хтели тиме да се баве. Овде скоро да нема ниједног
настављача.
27