текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Вече сећања на Александра Дерока
лежја одређеног стила, у његовим публикацијама скоро увек пропраћена цртежима
детаља. Богата документарна грађа наше културне баштине коју је Дероко
деценијама прикупљао на терену, чува се у документарним фондовима САН-а и
Народног музеја у Београду. Београдски Архитектонски факултет објавио је књигу
Дерокових „Цртежа“, битних за схватање архитектуре као комплексне, променљиве
области животног окружења.
А поетика животног окружења, у дословном смислу речи, увек је живо инспирисала
Дерока као посматрача или учесника. О томе, између осталог сведоче његови
цртежи из логора на Бањици, где је једно време био заточен за време немачке
окупације Београда.
Исто тако, сећам се једне вечери у Минхену, приликом одржавања Византолошког
конгреса 1958. године, када је, после целодневних обимних предавања и концерта
Минхенске филхармоније са VII Бетовеновом, коме смо присуствовали проф.
Г. Острогорски, О. Демус, С. Радојчић, А. Дероко и ја, Дероко предложио да нас
води на вечеру у чувену Минхенску пивницу. Како смо стигли касно, Бавари су
се већ увелико разгалили, једући омиљене беле кобасице, купус и црни хлеб, уз
огромне кригле пива. Спектакл је био јединствен, те се Дероко машио свог цртаћег
блока, испунивши га на наше очи сјајним цртежима!
Могло би се рећи да способност изражајности личности Александра Дерока своју
аутентичност повезује искуством личних исповести. Међутим, његов интимизам
је уљудан и штити властито ја од других, па му тако омогућава да ужива
у пријатељству које умешно негује, поштујући своје пријатеље. Подсетимо да се
Дероково друговање и пријатељство са Растком Петровићем, јединствено у сваком
погледу, одавно претворило у живу легенду. Колика је духовна приврженост
Растку и после његовог одласка, схватила сам у разговорима са Дероком, после
мог пута по Африци у једној културној емисији, од западних до источних њених
обала. Та Африка, коју је Растко препричао Дероку, укоренила се дубоко у његовој
љубави за црни континент, за уметност Африке, која је инспирисала и Пикаса у
борби против академизма, као и многе уметнике модерних праваца. Једна Пикасова
слика, дарована Дероку, можда једина тада у Београду, стајала је на почасном
месту у његовом атељеу, подсећајући га на својевремено дружење са Растком и
Пикасом у Паризу. Мада се афричка уметност може спознати тек када се упозна
живот афричких људи, као и њихови обичаји и веровања, магични и ритуални
обреди тесно везани са духом предака и реинкарнацијом, Дероко је својом интуицијом,
а надахнут Растковим утисцима, савршено осетио и разумео уметничке
пориве афричког човека.
Имајући прилику да од Атлантика до Тихог океана обиђем многе афричке земље,
настањене разним племенима, понешто сазнам о прапочецима људског рода и
миленијумској афричкој цивилизацији, видим прекрасну природу, али и људе,
какви су црнци из племена Масаи – прелепог стаса, чувени ратници и уметници
који у ебановини и слоновачи праве своје дивне препознатљиве скулптуре, по повратку
из Африке, причала сам радозналом Дероку своје утиске. Између осталог,
како је у Луанди, на обали Атлантика, велелепна палата Ане Жоакине, грађена у
претпрошлом веку, стилом и начином извођења, веома слична београдском Конаку
кнегиње Љубице, као и још пар зграда из тога времена, сличних нашем Знаку
питања, што потврђује његово мишљење о распрострањености овог начина
градње и ван балканских простора, те да уопште не постоји „стара балканска ар-
269