текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Вече сећања на Александра Дерока
АНИКА СКОВРАН
[О раду и дружењу са Дероком]
Идеја Марије Вранић-Игњачевић да се у Универзитетској библиотеци у оквиру
циклуса вечери посвећених сећању на истакнуте професоре Београдског универзитета,
већ у четвртој сесији говори о архитекти Александру Дероку, испочетка
ми се чинила необичном. Бојала сам се да у узбурканим годинама које се брзо
смењују по његовом одласку, он и његово дело од млађег света нису могли бити
ни довољно сагледани ни упамћени. Међутим, од првог дана када су почеле да се
одржавају ове вечери предавања посвећених делу и успомени Дерока, видело се
да је сећање на њега живо и да је он оставио веома дубок траг у нашој култури.
Чинећи добро и користећи свој живот за стварање нечег што ће и другима бити
од користи, оправдавамо наше постојање. А, својеврсно постојање и трајање у другима
показује да живот није био узалудан. Тако је професор Дероко знања и запажања
која је у динамичном и дугом животу радозналог путника сакупио широм
земљиног шара, током читавог живота штедро давао, истовремено се напајајући
новим идејама младости уз коју је безусловно пристајао.
Александар Дероко је био модеран историчар архитектуре и уметности, али и
градитељ тананог укуса и духа изграђеног на класичним узорима.
Једна од његових првих студија посвећених изучавању наших споменика прошлости
носи назив На светим водама Лима. Њом је он, следећи наук свог професора
Габријела Мијеа, интуитивно отворио велики портал изучавања историје српског
средњовековног уметничког наслеђа: градитељства, сликарства, писмености и
народног неимарства. Када се данас, после толико времена осврнемо на историјска
збивања, фуге, кретања и битисања српског народа на простору од Хиландара
до Сент Андереје, видимо да је својеврсно првобитно језгро духовног зрачења
било управо приобаље Лима, о чему још сведоче сачувани споменици или њихове
рушевине.
Посматрано са временске дистанце, може се рећи да је професор Дероко, неоспорно
веома заслужан истраживач и заљубљеник српског културног наслеђа, чинио
све на веома професионалан начин и у сагласју са светским збивањима и тумачењима
тога времена, не упадајући у локалне романтичарске хвалоспеве. Дерокова
запажања и закључци о споменичким вредностима, сјајно документовани његовим
цртежима, и данас актуелни и одрживи, често су и једини извори сазнања о
неким споменицима које је уништио зуб времена или људски немар.
Имала сам задовољство и част да ми Дероко буде професор. Моја генерација још
памти да нас је све очарао не само својим знањем, него и начином опхођења, објашњавајући
материју једноставним приступом и ширином погледа ренесансног
човека. Са професором Дероком сарађивала сам још као студент (доносила сам
са терена нову грађу о споменицима, будући поносна када би је он у својим публи-
267