текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Вече сећања на Александра Дерока
дна предивна слика, један акварел, са стране ови стихови што сам га молила да
ми напише. У ствари то је једна предивна слика Милића барјактара са заставом,
бубњевима и сватовима.
Питам сад, а како ћу ја то да навезем, јер је то нешто врло компликовано. Друго
је навести она слова, али треба навести слику која је у бојама. И онда господин
Дероко и ја смо се некако договорили да ја извучем само његов цртеж а све остало
да гледам у његову слику и да везем. И кад сам после годину дана навезла ту
слику и кад је Дероко видео, онда је рекао: „А шта ћемо сад?“ Шта ћемо сад? Па,
каже: „Дајте сад опет неку песму, опет неке стихове.“ Онда смо почели мало да се
договарамо, госпођа Иванка, Саша, мој супруг Милан Ђоковић и ја, па смо мислили
која песма, који моменат, шта би то требало да наслика Дероко. И тако већ
следећа слика је била Мајка Југовића.
Моја руко, зелена јабуко.
После тога је била Љуба Кулин капетана, кад добија ону вест, врани гавран јој
каже, муж јој шаље поруку,
Храни сина пак шаљи на војску,
Србија се умирит не може.
Онда је дошао Краљевић Марко, воловима оре друмове, Турци му кажу,
Море Марко не ори друмова,
он каже,
Море Турци не газ’те орања,
па онда Старац Вујадин са оба сина. Везане их воде Турци. Проклето Лијевно и
у њему бијели се кула.
Онђе ће нас бити и мучити
и вадити наше очи чарне.
Ту је и Проклета Јерина како својој деци показује град Смедерево, њен сан који
она зида.
Ту је и тврђава Калемегданска, ту су и Аганлија, и Kучук-алија, Мула Јусуф, Фочић
Мехмед-ага, како гледају на стакленој тепсији да виде своју судбину и виде
Кад дахије очима видеше
ни на једном главе не бијаше.
Све те слике градиле су се, сликале и везле у времену од седам година. Сваку слику
сам везла годину дана. Сваку слику је потписао Дероко са леве стране, а са десне
је написао „руком Дивне Ђоковић“ и годину кад је слика насликана. Последња је
насликана 86-те године, а Дероко нас је заувек напустио 88-е. Част ми је огромна
да на тој једној слици, која је сада навезена стоји потпис Дероков и мој. Он је ту
насликао оно што се преливало из народне поезије, преко Вука Караџића, преко
руку и кичице Саше Дерока до мојих руку. Он је сликао ликове из историје који
су преко народне песме дошли до њега. Сликао је тако дивне ликове, који су увек
били у покрету, и сви су имали један изванредан израз лица. Сви су били одевени
у предивне одоре, у оним дивним бојама Дероковим. Све је то био огроман посао.
А како је Дероко видео слику по слику извезену он је све теже и теже за мене
сликао. Мислио је да ћу ја моћи и нове детаље и ове сасвим фине линије кичице
да радим. И тако сам углавном и радила.
265