текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

ДИВНА ЂОКОВИЋ †
[Народна песма као мотив за
слику и вез]
Мили Боже, чуда
великога!
Кад се жени Милић барјактаре,
он обиђе земљу и градове
од истока паке до запада,
према себе не нађе ђевојке:
главит јунак свакој ману нађе;
женидбе се проћи хотијаше;
но да видиш чуда изненада!
Једно јутро у свету неђељу
поранио Милић барјактаре
на јутрење Миљешевци цркви,
пред црквом га намјера намјери
на јунака војводу Малету
од бијела Колашина града,
па говори војвода Малета:
„Ој Бога ти, Милић барјактаре!
ти обиђе земљу и градове
од истока паке до запада,
а по ћуди не нађе ђевојке,
но ти хоћу једно чудо казат`:
ено за те љепоте ђевојке
у Загорју украј мора сиња,
у онога Вида Маричића.
Чудо људи за ђевојку кажу:
танка струка, а висока стаса,
коса јој је кита ибришима,
очи су јој два драга камена,
обрвице с мора пијавице,
сред образа румена ружица,
зуби су јој два низа бисера,
уста су јој кутија шећера;
кад говори кâ да голуб гуче,
кад се смије кâ да бисер сије,
кад погледа, како соко сиви,
кад се шеће, као пауница;
побратиме, сва ти је гиздава,
далеко јој, веле, дрýгē није.
А Виде је красан пријатељу,
према тебе, према дома твога;
сва је слика, мио побратиме,
а и Виду није за те криво,
без ријечи даће ти ђевојку;
нит` је проси, ни јабуке даји,
већ ти купи кићене сватове,
пак ти иди Виду по ђевојку“.
Томе Милић одмах каил био,
те он купи кићене сватове
па кад виђе кићене сватове
сам је собом Виде говорио:
„Мили боже, лијепијех свата!
Чији ли су, куд ће по ђевојку?“
У ријечи коју бесједио,
пред дворе му свати дојездише;
ђувеглија ријеч приватио:
„Мили тасте, Виде Маричићу,
моји свати са Херцеговине;
потегли смо на бога и срећу
а по твоју шћеру Љепосаву“.
То је Виду врло мило било,
па подвикну своје вјерне слуге:
„Слуге моје, отварајте врата!
Сватовима коње приватите,
водите их у подруме доње;
миле госте на бијелу кулу“.
Пошту чини Виде Маричићу,
части свате три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
два су брата сестру изводила -
ја каква је цура Љепосава!
Кроз мараме засијало лице;
сватовима очи засјениле
од господског лица и ођела.
Сви сватови ником поникоше
и у црну земљу погледаше,
ја од чуда лијепе ђевојке.
Проговара Милић Барјактаре
„Ој пунице, ђевојачка мајко,
или си је од злата салила,
или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела,
или ти је бог од срца дао?“
Заплака се ђевојачка мајка,
Па кроз сузе тијо бесједила:
„Мио зете, Милић Барјактаре,
нити сам је од злата салила,
нити сам је од сребра сковала;
нити сам је од сунца отела,
веће је ми је бог од срца дао.
Девет сам их такијех имала;
263