текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Радован Поповић
Србије, а аналогије налазио на Тибету, у Египту и у Мауританији! У Хиландару
је пронашао, забачен прастари катанац са капије који се више не употребљава и
није се, вели, смирио док није пронашао тајну механизма.
Публиковао је десетак књига и уџбеника и увек их је илустровао сам, чак је и корице
и омоте сам правио, а цртеж, по њему, даје често тачније представе и детаље
него фотографија, где се понешто губи у сенци и перспективи.
Сматрао је да неке његове књиге имају трајни значај, као, на пример, Монументална
и декоративна архитектура у средњовековној Србији, објављеној педесетих
година прошлог века, затим Градови у средњовековној Србији, а нарочито, можда,
Народно неимарство (старе сеоске и варошке куће), књигу коју је са изузетном
љубављу спремао, писао више од двадесет година, неуморно фотографисао
и цртао (иначе, Дероко је, према сопственом казивању, цртао сам увек сву документацију
на терену и прикупљао).
Али, једна друга страст га је вазда држала – сликарство. Сликао је слободно, не обазирући
се на моде. Сликао је целог живота „себи за мерак“, а Павле Савић, његов
одани пријатељ га је убедио да организује изложбу – слике није продавао, већ их
поклањао пријатељима, а оно што је остало – поклонио је, завештао Академији.
Када смо више пута разговарали имао је 89. година и жалио се да је физички дотрајао,
да је у животу „свој физик“ много малтретирао, много се по болницама
и санаторијумима вукао – од туберкулозе, маларије, а онда је шест пута лежао
на операционом столу, а констатовали су му и глувоћу од 50 процената, па ипак,
говорио је:
„Могу рећи да сам срећан што је све то тако како је, и што је било како је било.“
Тако је дошао и 90. рођендан, када се 17. септембра 1984. године у његовом дому
окупила интелектуална елита Београда. Окружен пријатељима, Дероко и Иванка
били су веома узбуђени, док су келнери из хотела „Палас“ служили у свим собама
тог, ваљда најстаријег ентеријера Београда, где су свилене тапете лепљене
на прве бројеве Политике...
Тада је промовисана нека врста споменице коју сам ја приредио Дероко и други о
њему, а објавила Туристичка штампа, са предговором председника САНУ Павла
Савића. Говорио је Богдан Богдановић. Он је желео да сачиним једну овакву књигу,
са доста његових цртежа.
Наглашавао је да је он човек без литерарних амбиција, али да му је „мерак“ да о
њему постоји једна оваква књига. Чак је, по узору на Тартаљин портрет, он нацртао,
колорисану насловну страну. Сликарство му је у то време била опсесија. Присећао
се давних дана када је ту уметност учио код великог импресионисте Милана
Миловановића, који му је предавао цртање и акварелисање у тадашњој Београдској
реалци. Касније су га на факултету прихватили Бранко Поповић, а на вечерњем
акту Петар Добровић – све, вели, добра школа, али вајкао се да никада прави
занат није научио. Никада се, заправо, није трудио да буде „прави сликар“. Сликао
је из задовољства, да му слике буду изразите, а не лепе. Он је уживао у овоме
и у ономе, па и када црта или слика.
Александар Дероко у годинама близу стотој, молио је да у новинама, учествујући
у некаквој анкети, не стављам ни академик, ни професор, ни архитекта, већ
једноставно име и презиме, а човек који ствара не служи, по њему, никоме осим
својој страсти, то је била његова животна филозофија након свега.
260