текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Дискусија
Проф. др Милан Божић, ванредни професор Математичког факултета у Београду.
Рођен је 1952. г. у Београду, где је на Групи за математику, Природно-математичког факултета
дипломирао, магистрирао и докторирао (Прилог семантици релевантних логика)
1983. г.
Радио је као асистент, доцент и ванредни професор Математичког факултета на предметима:
Алгебра, Линеарна алгебра и Математичка логика. Био је председник Савета
ПМФ и декан Математичког факултета (1987–94), члан Савета Универзитета, посланик
у Парламенту Србије.
Аутор је око 40 научних радова, десетак стручних радова, више књига и публикација.
Главна дела: Семантика релевантних наука, М атематичка логика.
Дискусија:
Драган Трифуновић У вези са овим што је професор Божић последње рекао,
ja сам у Одеси упознао знаменитог совјетског филозофа, математичара Авенира
Ивановића Ујомова. Он има пуно текстова који дају примат Михаилу Петровићу
– да је наш професор предсказао теорију система и појаву кибернетике. За то, као
и за феноменологију, и за рачунске машине које сам поменуо, дошла су велика
признања Михаилу Петровићу, нека раније, а нека касније (Француска, СССР,
Пољска, Канада и САД).
Љубомир Протић (одговор на питање публике у вези са диференцијалним једначинама)
У области диференцијалних једначина, још пре ступања Михаила
Петровића у научни свет, дуго је била Рикатијева једначина. Дуго су математичари
тражили методологију како да дођу до решења, али Лиувил је доказао,
неких 50 година раније, да неки типови диференцијалних једначина не могу
да се реше путем интеграције. Онда су размишљања ишла у три смера: први је,
да се за што више класа диференцијалних једначина нађе ефективан поступак.
Други смер је оно што сам поменуо – квалитативна анализа решења диференцијалних
једначина, давање информација о решењу, која ми се чини код Михаила
Петровића најинтересантнијим. Ради се о следећем: не решавајући саму
диференцијалну једначину, а имајући у виду нека својства функција које улазе
у ту диференцијалну једначину, да дамо што је могуће више информација, а да
је не решавамо, јер је не можемо често ни решити. Дакле, не знам да је решим,
али знам да кажем масу њених својстава. И трећи смер размишљања: ако већ
не умем да је решим, да кажем нешто о приближном решењу. Тај део се рачва у
два правца: да дам неке методе које ће бити аналитичке или неке које ће бити нумеричке.
Аналитичке методе су ишле ка томе да се то приближно решење нађе
у форми аналитичке функције, а нумеричке да се на неком дискретном скупу тачака
дају бројчане вредности. У време Михаила Петровића (сад говорим само о
тим методама за приближно решавање) су биле доминантније аналитичке ме-
26