ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
Књижевни рад Александра Дерока<br />
што сам покварио у последњем тренутку да ми Факултет посвети некакву споменицу<br />
по одласку у пензију...“<br />
Затим вели:<br />
„Дали су ми Орден рада са црвеном заставом и Орден Републике са златним венцем<br />
– и, дајем Вам часну реч, да ми то ама баш ништа не значи, као што ни оно раније<br />
да за четири године „војевања“ на Солунском фронту нисам добио никакву<br />
колајну... Увек ми је криво кад ми испред штампају – академик, или доктор. (Докторат<br />
нисам хтео никако полагати, а у време кад му је за то било време, није то<br />
ни било овако у моди као данас.)“<br />
У ствари, према Дероковом казивању – он је радио добро, а радио је целог живота<br />
оно што је волео. Био је, каже, сваштар: интензивно се бавио спортом, па науком,<br />
па историјом уметности, писањем, сликањем, али и љубављу, јер се оженио,<br />
вели, касно, тек у скоро четрдесетој години, уз напомену, да је и ту правио „доста<br />
глупости“ (његове речи!). Вели ми: „Па ја се пред вама исповедам као пред попом...<br />
“ А замерао ми је да се у писању о писцима устежем да људе прикажем и са<br />
те стране, донжуанске.<br />
Дероко је човек разговора, приче изузетно занимљиве, а у тим казивањима није<br />
крио себе – он није био уштогљени професор, сувопаран, ни само научник, али<br />
ни уметник, мада га је, у ствари, уметност највише окупирала.<br />
Најмање је био војник, иако је, ратовао у оба светска рата (у првоме као ђак-наредник,<br />
чак један од 1300 каплара, а у Другом светском рату као резервни мајор био<br />
је заробљен, али је успео да побегне... Политика га никада није интересовала, па<br />
ни тих последњих деценија живота. Све је то, по Дероковом казивању – „лук и<br />
вода“, и људи и човечанство иду, куда иду, а ни Мухамед ни Христос, ни Маркс их<br />
неће умирити, јер они сами неће то... Све је то као „у природи“... једе једно друго.<br />
То му је у крви, и нормално је...<br />
Дерока је интересовала васиона – почетак свега, суштина живе ћелије, али технички<br />
а не некакао мисаоно-спекулативно. Као научник-позитивиста, Дероко, каже<br />
2 плус 2 једнако је четири... Није био, чини ми се, религиозан, мада је, казао ми је<br />
једном приликом, бити религиозан пријатно исто као да сте под кишобраном на<br />
киши... Тако је, сећао се, и Растко Петровић који је носио на себи целог живота<br />
једну сасвим малу месингану, јефтину, иконицу – и у тестаменту је ту иконицу<br />
оставио њему, а извршилац Растковог тестамента, господин Франгеш, му је посало<br />
из Америке... Растко је волео мистику и магију на исти начин као и религију,<br />
јер све је то неопходно поезији, а не фабричке машине и митраљези као код Мајаковског,<br />
казао ми је једном приликом.<br />
Бавио се пројектовањем, архитектуром и историјом уметности – предавао је, каже,<br />
историју архитектуре свих векова, али са изузетним занимањем бавио сe историјом<br />
уметности у средњовековној Србији. Та љубав га је и зближила у младости са<br />
Растком Петровићем. Али, немирног духа и невероватном радозналошћу, Дероко<br />
се (о томе је овде раније било више, детаљније речи) бавио и археологијом (Царичин<br />
град, на пример), етнологијом (народна архитертура). То је било интензивно<br />
живљење – које је захтевало, тако рећи, непрекидно путовање, обилазак музеја,<br />
галерија, од Њујорка до Москве, Лондона, Египта, Мале Азије... У Цариграду је<br />
држао предавање о византијским бравама и кључаоницама, у Паризу предавање<br />
о дрвеним кључевима и бравама на старим воденицама-поточарама у планинама<br />
259