текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Радован Поповић
тог коњаника за госпођу генералицу и она се заузела код мужа, али без већег успеха
– јер, Пикасов шурак, господин Хохлов, није био довољно „поуздан“ како би
могао добити чин официра, већ је постављен за неку врсту „шталмајстора“ у Суботици.
Дероко је мислио да је тај цртеж данас у Народном музеју у Београду.
Растко Петровић му је био опсесивна тема, бар у разговору са мном. Истина, ја сам
се код њега и Иванке, али и код Марка Ристића, највише занимао за Надеждиног
брата, јер сам припремао причу о том изузетном песнику, есејисти, романсијеру
и дипломати, чији је живот веома занимљив, а то је, како вели Андрић истинско
„слагање варке на варку“. Показивао ми је Дероко Расткову Африку, са једном,
рекло би се, конвенционалном посветом, али ми, док Иванка кува кафу, каже, да
она има једну атракцију и да ће покушати да ми је покаже, да одобровољи своју
жену... Онда јој је казао да спремам књигу о животу Растковом и да молим да ми
покаже Африку коју је она добила. Најпре је одбијала – да је то само њена интима,
део њеног живота, али је пристала да ми покаже, да прочитам посвету али не и
да је препишем... Била је то књига укоричена у кожу од сафијана, ону најфинију
златну јарећу кожу, названу по мароканском граду Сафи; свака слободна страница
исцртана, колорисана, а на првој страници, када се књига отвори, посвета,
срцем писана, на целој страни – Иванки, подсећање на лепе, давно прошле дане...
Ништа нисам, од узбуђења, упамтио, мада сам три пута читао ту најнеобичнију,
најлепшу посвету једног писца чије је дружење са њима двома, иначе забележила
изузетна фотографија, негде на купалишту Аде Циганлије, чини ми се.
И захваљујући Дероковом заузимању, посмртни остаци Растка Петровића пренети
су у Београд из Америке, у гробницу породице Петровић.
Када сам му рекао да ме интересује и Милош Црњански, од Иванке сам једног
дана сазнао пуно детаља о томе како Вида Црњански и Иванкина сестра (Јела Авакумовић,
жена дипломате Авакумовића) у Лондону имају заједничку радионицу
лутака – Дерокова свастика правила је лутке а Вида их је продавала, разносила
по радњама... Та емигрантска идила трајала је све док, у једној љутњи Црњански
није леди Пеџет, у чијој је дворишној кући живео, опсовао мајку... Кад су Срби
превели шта је Црњански рекао – избацила их је на улицу...
Дероко ми је саветовао да би било добро да се обратим Кости Павловићу, који
живи у Лондону, а који о Црњанском зна доста занимљивих детаља, а Ива Здравковић
се са Костом дописује и рад је да ми помогне...
Обрадовао се трима књигама Београд у сећањима, које је изузетни (књижевни) посленик,
драмски писац и преводилац, Милан Ђоковић, тај драгоцени позоришни
и књижевни ствралац, тада челник Српске књижевне задруге, остварио. Тако је
спасен од заборава стари Београд, а Дероко је књиге ликовно оплеменио. И, иначе,
Дероко се вазда радовао писцима и књигама. Код њега на поклоњење долазили су
песници и приповедачи, а за себе ми, једном приликом, пише: „Нисам, признајем,
претерано скроман, али нисам претерано ни уображен... Не требају ми нарочито
ни паре ни слава, али сматрао бих као неку дискриминацију од стране судбине
да у животу („друштву“) немам место које би ми, у поређењу вредности са другима,
припадало. Не разумите ме погрешно... Академија ме је (онако рутински,
јер сваке године мора некога) ставила на листу предлога за АВНОЈ-еву награду
(Седмојулску имам), а ја сам молио да ме избришу, јер ми се чини да је то политичко
гурање и некако ми ту не лежи истицање... Исто тако није ми ни мало жао
258