текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Књижевни рад Александра Дерока
РАДОВАН ПОПОВИЋ
[Последњи интелектуални салон
Београда]
Ово је сећање једног новинара, који је у животу имао прилику да сретне сијасет
људи, личности различитих занимања и интересовања, али Дероко је јединствена
личност. Имао сам срећу да су ме Петар Марјановић и Света Мандић, Дерокови
блиски пријатељи и сарадници из времена када су били уредници у „Туристичкој
штампи“, довели код Дерока.
Долазио сам у тај последњи интелектуални салон Београда најчешће са њима двојицом,
суботом у подне. Обично су тамо били Дивна и Милан Ђоковић, Бранислав
Којић, Иван Здравковић, Антоније Исаковић, Богдан Богдановић, Мома Димић.
Код Дерока су се за дугачким храстовим столом, уз чашицу ракије из манастира
Студенице, коју му је слао игуман Јован, потоњи епископ шумадијски, водили
опуштени разговори занимљиви, о свакодневици, али и о недавној прошлости,
коментарисале прилике у којима живимо.
Долазио сам код Дерокових, не само суботом – позивао ме је да дођем, обично
око подне, нарочито знајући да се интересујем за животописе писаца, као што су
Растко Петровић, Милош Црњански, Иво Андрић, Вељко Петровић, Исидора...
И док је Растко био њему веома близак, па и Иванки, дотле ови други нису били
из његове галаксије. Али, Дероко је умео да се сећа и присећа и њих – сретао их
је у неком од међуратних салона, на улици, у Академији.
Сећам се, казивао ми је како је у Паризу Пабло Пикасо поклонио неколико својих
„стварчица“, како је говорио, пријатељима у Београду: Растку Петровићу и њему
по једну литографију руком акварелисану, а њему још један мали пастел – мртву
природу. Госпођи Ели Хаџић (супрузи ђенерала Хаџића) један цртеж арабљанина
са пушком, а на разиграном коњу, рађен тушем. Марку Ристићу дао је два мала
цртежа – актови, ако сам добро упамтио. Било је то 1927. године у Паризу – Пикасо
је живео са Олгом Хохловом, и како је имао уговорену обавезу да све што
наслика преда трговцу сликама који га је издржавао, то је Растку и Дероку рекао
да поклоњене цртеже и аквареле сакрију. Та Дерокова слика била је дата на атест
у Галерији Кристи у Лондону и објављена је у каталогу Галерије у јулу 1963. године
са следећим текстом:
„Суд са воћем аранжман са флашом и гитаром испред једног прозора. Потписано
и посвећено „Саши Дероку добро сећање и пријатељство. Пикасо“. Гваш преко литографије,
неурамљено, 10,5 са 8,5 инча. Једна од колорисаних литографија начињена
за Пола Розамбера. Сам оригинал ове слике насликан је 1919. год.“
Према Дероковим речима, он је те сличице добио уз молбу Пикасове супруге Олге
да код ђенерала Хаџића, тадашњег министра војног, ког је познавао, а нарочито
његове госпође, издејствује да брат Пикасове жене, избеглица из Русије, и бивши
коњички официр, буде примљен у југословенску војску. Тако је он пренео цртеж
257