текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Поглед на живот и дело Михаила Петровића Аласа
ходе, када их се сећа, прича их и описује, напада прах идеализације и хероизације.
Пре него што ће почети своја ратна сећања, он каже: „Ратни авијатичари се најчешеће
замишљају као хероји који гину славно, а странице историје пуне су њихових
врлина. Али тај славни живот има и својих нехеројских дана. Тако је било
и у ескадрилама на Солунском форну.“ (Стр. 101)
Ношен својим археолошким надахућем и у књижевном стварању, Дероко неће ни
са ким да полемише; он не оспорава херојске и славне подвиге и погибије; он самo
хоће да покаже какав је тај славни живот мимо „својих херојских дана“. Једноставан
у његовој археологији сећања нема места за хероизацију и идеализацију: он
их заобилази, и њих и оно што од минуле егзистенције оне присвоје за себе.
Разлоге оваквог свог књижевног приступа Дероко не образлаже, нити говори подробније
о својој поетици „личних сећања“. Додуше, када му реч скрене у исповест,
на једном месту ће приметити да тај његов отклон од идеализације није само ствар
приступа, већ својство њега самог: „Ипак, и кад сам већ почео да се исповедам
(можда сам погрешио?), ево да признам и то да нарочитог идеала коме бих подредио,
да не кажем и жртвовао, баш цео живот – нисам имао. Мада то поштујем
код многих других.“ (стр. 106)
Да се у Дероку развије та врста отпора према идеализованим пројекцијама појединачне
човекове егзистенције утицала су сурова страдања која је видео а и сам
претрпео током Првог и Другог светског рата. Уочио је велику несразмеру, чак
неспојивости и појединачне егзистенције и различитих њој надређених схематизација,
некакавих пројекција величине и вредности, којима она не да се није
артикулисала, но је била грубо поништавана. У новембру 1941. године Дероко је
ухапшен и спроведен у логор на Бањици где је остао скоро месец дана у положају
логораша-таоца, то јест заробљеника кога су Немци држали као кандидата за
стрељање у одмаздама које су вршили ради застрашивања и спречавања диверзија
и напада на њих. Уз сва понижења у логору, била је ту и најава егзекуције,
колико свирепе толико и понижавајуће: чекало га је стрељање, а пре тога копање
властите гробнице и затрпавање претходне групе стрељаних логораша. Понижење
које је тада доживео обеснажило је све опште пројекције о човеку као пуке
илузије, односно несхватљиво апстраховање и поништавање „права појединца
на сопствену личност, на сопствено тело“. Сетио се и првих искустава сличних
потирања властите личности и властитог тела у Првом светском рату док му је
подофицир утеривао у памет коме он у рату припада понављајући реченицу: „То
више није твоје, то је сад државно.“ чији је смисао Дероку био више него јасан:
„То сам био ја који нисам више имао да припадам себи.“ објашњава Дероко повезујући
два ратна сећања у мисао о илузорности општих пројекција наспрам
стварног „понижавања и телесне и душевне личности човека“. Својим сећањима
оживљава минуле догађаје на елементаран начин, мимо уопштавања и апстраховања,
усредсређујући се на конкретне појединости. Па тако ни идеалним пројекцијама
човекове егзистенције, које не оспорава, Дероко није допуштао да му
се наментну, но је доследно говорио из перспективе свога тела и свога духа, перспективе
од које је полазио и коју није напуштао говорећи фрагментарно, у детаљима,
и избегавајући дописивања, тумачења и уопштавања. Своја књижевна
сведочења Дероко је обликовао као велики мозаик који, међутим, само делимично
попуњава, и то оним најситнијим каменчићима, као да баш на њима почива
читава композиција.
255