текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Стојан Ђорђић
ситнице постојања и Дероко се усредсређује управо на њих, да би сведочење добило
личну артикулацију. Као мемоариста, Дероко није сликар великих догађаја,
нити своје слике минулих збивања даје у крупним потезима и у јасним историјским
оквирима и друштвеним и другим контекстима. Он не би да зајми ни од хроничара,
ни од историчара, он прича о ономе на шта се они не би ни обазрли. Он
бира детаље, најживописније појединости неког догађаја или призора. Основна
наративна јединица у Дероковој мемоарској прози је епизода, анегдота или призор,
ништа веће од тога, а основни саставни елеменат нарације је детаљ, док је
њен главни покретач нови детаљ, а поента, кулминација приче, настаје онда кад
писац пронађе у неком детаљу још мањи детаљ.
Својим успоменама из Првог светског рата Дероко са извесним закашњењем обогaћује
онај велики књижевни ток који су створили писци ратници сведочећи о
том великом крвопролићу, свако на основу свог искуства. Дероково сведочење
је сасвим посебно што због догађаја које описује, наиме, његове „авијатичарске
службе“ у француским ескадрилама и борбеним задацима на Солунском фронту
током 1916. и 1917, године, што због његовог живописног евоцирања онога
што је тада доживео. Када Дероко описује једну акцију бомбардовања из ваздуха,
његову пажњу, у једном тренутку, привући ће један мали и несрећни гост којег
опази у авиону:
„У отвореном чамцу авиона, ту међу ногама, нешто трчкара, мало, сиво, лево-десно.
Миш. Авиони су били на пољани, без хангара, и он се увукао, ваљда, да лиже
онај зејтин испод мотора. Најзад је нашао малу рупу. Несрећник, видим га кроз
стакло на поду како са раширеним шапицама, нестаје у дубини.“
Није ли слика беспомоћног миша који пада с 1200 метара висине, индиректна
али врло ефектна слика беспомоћности пилота тих првих ратних авиона, у којима
није било падобрана – то Дероко оставља своме читаоцу, а он иде даље за новим
призорима.
Осим живописности која је несумњив квалитет Дерокових књижевних сведочења,
важан је и његов поступак евоцирања, тачније економија литерарног оживљавања
минулих догађаја. Он бира само неке догађаје и усредсређује се превасходно на
појединости и тако добија једну динамичну и сликовиту, али врло сведену евокацију.
Дерокова књижевна реконструкција онога што се догодило заснива се на посебној
економији обликвања чије је начело: успомена без било чега другог, догађај
без интерпретације, дакле, детаљ и ништа више. Разуме се, у сваком књижевном
обликовању интерпретација је неизбежна, али понекад је драж управо у томе да је
не буде више него што је неизбежно. То је случај Дерока мемоаристе који литерарно
реконструише оно што се догодило онако како се догодило, ослобађајући га од
наноса времена, то јест наноса историје, идеологије, политике идеализације, па и
сентименталности. Дероко ако и јесте мемоариста – писац који сведочи сећајући
се минулих догађаја, призора, ликова, доживљаја, он је сасвим посебан мемоариста,
мемоариста археолог, то јесте писац који свој предмет и своју успомену, неће
да реконструише, ни да евоцира, већ само да је откопа и очисти од свих наслага.
Дероко је писац који не пише пером, већ археолошком лопатицом.
Оно што се на минули човеков живот, на човекову догођену егзистенцију понајвише
лепи и понајтеже скида са ње, то су идеализације и патетичне сентименталности
и то је оно чега Дероко у своме позном књижевном ствралачком трагању
хоће да има што мање. Он неће да допусти да на његове ратне авијатичарске по-
254