текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Књижевни рад Александра Дерока
СТОЈАН ЂОРЂИЋ
Књижевне преокупације и домети
А. Дерока
Ja нисам имао прилике да упознам и видим и слушам Дерока тако да не могу да
се као Мома сећам, али сам схватио овај мој вечерашњи задатак као покушај да
објасним зашто се један стваралац који се толико исказао у другим областима
уопште упустио у књижевно стварање и какав је домет постигао у том свом, да
тако кажемо ненамерном књижевном стварању. Разуме се да се на сва та питања
може одговарати различито и сигурно да има много одговора. Ја сам највише
ишао за оним што се мени учинило да је специфично за Дерока као писца, што
га разликује од других писаца сличне оријентације.
А. Дероко је написао две књиге које би се могле сврстати у мемоарску прозу: А
ондак је је летијо јероплан над Београдом 1983. године и Мангуплуци око Калимег–
дана 1987. Прва има поднаслов „Сећања“, а друга „Нова сећања“. То ове књиге и
јесу: успомене једнога ствраоца након осам деценија живота и рада, ствараоца
који се претходно бавио понајвише архитектуром, посебно српском средњовековном
архитектуром, коју је предавао четири деценије на београдском Архитектонском
факултету и о којој је написао неколико књига. Књижевном стварању
и сликању посветио је последње деценије живота, задовољавајући једну потребу
коју је снажно и непрестано осећао у себи, потребу да не остане у оквирима једне
струке, једне дисциплине, да свој стваралачки опус не ограничи само на свет
старих грађевина, који га је, свакако, највише фасцинирао и надахњивао. Очигледно,
Дероко је стваралац разноврсних интересовања и потпунијег исказивања;
по томе, рекло би се, прави ренесансни дух, стваралац који се не подвргава
захтевима модернога доба, доба све ужих специјалистичких дисциплина на које
се стваралаштво све више делило и једино тако разврставано развијало и у том
развоју даље делило и уситњавало.
Овде треба одмах додати и то да Дероко није занемаривао разлику између научног,
експертског, специјалистичког, с једне стране, и лаичког, аматерског приступа
па и домета, с друге стране. Велики зналац старе архитектуре, какав је несмњиво
био Дероко је у пуној мери уважавао начело, критеријум и предности дисциплинарности
и дисциплинарног приступа и артикулисања. Али је исто тако имао у
своме стваралачком пориву и раду искуство о важности и предностима трансдисциплинарног
приступа и свестране стваралачке остварености. Штавише, као
архитекта, Дероко је нашао себе управо у једном комплексном, хибридном приступу,
заснованом и изграђеном на прожимању архитектуре и уметности, функционалности
и лепоте.
Објашњавајући своје позно сликање и књижевно стварање, Дероко није једном
рекао и написао да се он тим уметностима бави само аматерски. Можда је то истицао
и зато да не би било забуне. У сваком случају, у њему самом порив да изнесе
своје успомене био је врло јак и није хтео да се лиши могућности па макар то било
251