текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Мома Димић
Поменимо, на крају, да Дероко није придавао велику пажњу појмовима као што
су „лепо“ или „добар укус“... То су за њега били, и остали, релативни појмови, појмови
чији је смисао зависио (и разликовао се) од једног до другог човека, епохе,
ситуације, времена. Кад је уметнички израз у питању, он је ценио само оно што
је у својој остварености „изразито“, „маркантно“, „импулсивно“, оно што остаје
у сећању, што у нама изазива трајно племенито узбуђење, а то се рађа, најчешће,
не из хладног разума, већ из спонтаности, маште, интуиције, искрености. Ни као
архитект Дероко се није бавио пројектовањем, већ претежно естетском страном
архитектуре, и то најпре средњовековне, а затим и оне народне (архитектуре старих
варошких и сеоских кућа). Опијала га је лепота коју собом носе одела, везови,
делови намештаја, па и стварање изван материјалног, као што су мелодије, игре. У
његовим стиховима (а у позним годинама, поред својих цртежа умео је да наређа
и по неколико стихова) осећао се ритам из вечног ритма народског певања. А знао
је да цитира читаве партије из Бодлера, Малармеа, на француском...
У САНУ Дероко је припадао одељењу уметности. Такође је позната његова изјава
(„у поверењу“) да је „задовољан што је Седмојулску награду добио за уметност, а
не за дело у науци...“ У тој светлости сагледавамо и данас овог ствараоца, у светлости
понекад дифузној, у контурама и одломцима, али увек с једном изразитом тензијом,
с једним богатством које нас намах оплемењује, озарује, и доводи до нечег
уистину основног, нечег битног, нечег што бисмо могли назвати – Дероко...
Момчило-Мома Димић, књижевник, слободни уметник.
Рођен је 1944. г. у Миријеву. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду (Група
за филозофију) 1968. г.
Објављивао је у часописима и листовима „Полет“, „Дело“, „НИН“, „Политика“. Био је
председник Одбора за међународну сарадњу, Октобарски сусрет писаца, главни и одговорни
уредник часописа „Сакура“ и уметнички директор Београдског међународног
сусрета писаца.
Добитник је награде „Младост“ за књигу године 1968. г. и Октобарске награде Београда
1982. г.
Главна дела: романи Живео живот Тола Манојловић, Шумски грађанин, Максим српски
из дома стараца и Мала птица; путописи Песник и земљотрес, Монах чека своју смрт,
Путник без милости и Места; збирке песама Цигански кревет, Творац Русији и Посвете;
књиге приповедака Гад рескирант, Познанство са данима малог Максима (са В. Парун)
и Како или аутобиографска бунцања (са В. Парун); преводи књига Т. Транстремера, П. У.
Енквиста, А. Лундквиста и Г. Екелефа (са шведског).
250