текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Поглед на живот и дело Михаила Петровића Аласа
Текст је велики, а Мика Алас је касније те велике текстове у сажецима или краћим
верзијама штампао у угледним француским часописима, покушавајући да добије
одзив од колега пре свега са франкофонског језичког подручја. Касније то
претаче у књиге – 1911. и 1933. године, где покушава да своју основну идеју – да
се феноменологија као филозофска ствар може третирати математички, разради
до краја. И у том поступку математички апарат којим „напада“ проблем сужава,
своди га на диференцијалне једначине, говорећи математичким речником, или,
говорећи једним ширим речником за оне који не знају математику – своди га
на оно што би се у филозофији назвало механицистичким приступом, изучавањем
феномена кроз механику процеса. Јер, механика се најбоље описује диференцијалним
једначинама. Када људи хоће да упросте, кажу да је механика грана
физике која се описује диференцијалним једначинама.
У том контексту то што Мика ради има добар одзив код математичара, има добрих
референци, одзива, ревијалних приказа у одговарајућим часописима, о томе
говоре математичари, ту и тамо се појави понеки филозоф или човек који је на
пола пута између математике и филозофије, јер су ове две области веома блиске,
али има тај „хендикеп“ да је област сувише математизована, да је сувише сужена
јер се бави само диференцијалним једначинама, односно механицистичким
приступом.
Интересантно је да је и тако сужен приступ у ствари претеча онога што ће се појавити
чак 30 година касније, а то је појава чувене књиге, стан-камена модерне
кибернетике, Винерових Основа кибернетике. Мика, 30–40 година пре Винера,
пише неку врсту „предосећања кибернетике“.
Нажалост, за разлику од диференцијалних једначина одзив на ту појаву није
био тако добар у смислу да није било ђака који би га наставили. Сам одзив, када
погледате референтне часописе је одличан и сви се јако диве, али, нема ученика
који би га пратили. И то је штета.
Значи, прва штета је што је ствар отишла сувише ка математици, диференцијалним
једначинама, кибернетици, а друга штета је што сам Мика, који је био образован
и као математичар и као физичар, није боље познавао филозофију. Јер, да јесте,
он би се вероватно „обратио“ филозофима, тј. уобличио би текстове филозофски
и био би на трагу најактуелнијих збивања око Хусерлове феноменологије. Он се,
на несрећу, окренуо математици, математичарима се то учинило сувише филозофским,
а филозофима пак неразумљивим са њихове тачке гледишта, јер они
ту математику не знају. Да је очистио мало од математике, имао би код филозофа
сјајан одзив.
Ипак, да закључимо, за њега морамо рећи две ствари: а) да је предосетио кибернетику,
да је био нека врста Винерове претече, и да је 30 година раније писао оно
што ће бити кибернетика 20. века, б) да је био, филозофски гледано, потпуно
актуелан и на трагу те, тада модерне Хусерлове феноменологије, али, иако је
сам много о томе писао и био опседнут том темом, осећајући да је нашао нешто
значајно, није имао одзив, није имао добру школу, ђаке који би га пратили као
што су га пратили у диференцијалним једначинама. Но у сваком случају, оно што
српска јавност треба да зна то је, да је Михаило Петровић, премда професионални
математичар, дотакао две изузетно значајне области те епохе: једну филозофску
грану – феноменологију, потпуно компетентно и паралелно са Хусерлом, и једну
чак раније него што ће се појавити – кибернетику.
25