текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Књижевни рад Александра Дерока
У сваком случају мемоарски текст Месец дана с Растком у Паризу и још понека
сећања остаје узбудљив, и веродостојан, портрет једног од двојице-тројице највећих
наших писаца 20. века, портрет рађен сасвим изблиза, господски, страствено,
с великим познавањем личног, али и оног ширег, друштвено-историјског
контекста; зналачки, са пуно детаља и појединости. У добром делу ових сећања
пратимо, по Паризу, крајем двадесетих година, двојицу већ остварених, зрелих
интелектуалаца и уметника. Растко у Париз стиже из Рима, где је тада био запослен
у српском посланству (амбасади), а Дероко као стипендист француске владе,
да заврши докторат. Али, уместо да дане проводи у библиотеци, њега је, баш као и
Растка, „живот узео под своје“, и њих двојица провели су можда најузбудљивији
месец својих живота баш ту у Паризу...
Подсетићу да је Александар Дероко у своме родослову (по мајчиној страни) испред
себе већ имао неке писце – ујака Јована Ђорђевића, затим брата од тетке његове
мајке Стевана Сремца... Занимљиво је да су сви они, заједно са Растком, живели
готово „монашки“, то јест „самачки“, да се нису женили, и да су целим својим бићем
припадали уметности. Живели су, додуше, краће од њега, али је вероватно
књижевност, или, још тачније исписивање летимичних мемоара (те „енергије сећања“),
битно утицало да његов живот буде дужи и – испуњенији. Сећам се како
је Дероко витално, без иједног прекида, пред телевизијским камерама петнаестак
минута говорио о Растку Петровићу. А била му је већ деведесет и друга.
Кад би пронашао своју „тему“, постајао је поново младићки неуморан. Тако је
настао и изванредан његов књижевни текст У славу рибе, написан наменски за
монографију о београдском угоститељу Мији Аласу, с пуно неких чаробних реминисценција
на Саву с почетка 20. века, на купалишта, трамбулине и, наравно, на
риболов.
Књиге је читао (и писао) оком сликара. Тако су настале и бројне илустрације за
мог Толу и, одмах потом, за Шумског грађанина; по свему се, при томе, видело да
је те књиге не само читао, него баш и улазио у њих.
Сарађивао сам са Дероком на објављивању његове две књиге мемоара А ондак је
летијо јероплан над Београдом (1983) и Мангуплуци око Калимегдана (1987). Трећа,
Успомене Београђанина, објављена је 2000. године код Српске књижевне задруге
– дакле, дванаест година после Дерокове смрти – и нема нових, до сада необјављиваних,
текстова.
Јероплан је до сада доживео највећи успех. За три-четири године имао је три издања,
свако од њих имало је по 5000 примерака. Кад је Народна књига прихватила
да Јероплан објави у својој едицији „Грифон“ (уредник Радослав Мирослављев),
Дероко није имао никаквих посебних услова што се тиче хонорара, изгледа књиге,
квалитета папира, тиража, врсте промоције и сл. осим да књига буде одштампана
– ћирилицом. Издавач је то прихватио, премда су сва дотадашња издања у овој
едицији била латинична, вероватно усмерена на шире (тадашње) југословенско
тржиште. Али и овакав, ћирилични Јероплан прочитао је, сећам се, сплитски писац
Миљенко Смоје, и рекао да је то истински „Београдски Амаркорд“... А кад се,
једнога дана, Јероплан и Мангуплуци буду нашли између једних корица (јер су те
две књиге истородне), осетиће се права снага тог дероковског „амаркорда“, дела
у коме су главни јунаци сам Београд, Растко Петровић, авијатичари, пријатељи
сликари, споменици, рингишпили....
249