текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Мома Димић
наиме, Света Гора сврставала, још увек, у чисто туристичку знаменитост и дестинацију,
мада је ретко ко од мирских Срба тамо и одлазио. Монографија се појавила
две године након Дерокове треће (и последње) посете Халкидику и Светој Гори.
Њеном аутору је седамдесет и три године, а он је њен једини, и свестрани творац
– био је и сликар, илустратор, цртач иницијала, фотограф и, наравно, текстописац.
Идући од манастира до манастира, задржавајући се, природно, највише у Хиландару,
Дероко је са својом огромном ерудицијом архитекте, историчара уметности
и пасионираног познаваоца многих древних заната и умећа исписао очаравајуће
странице, поткрепљујући сваки податак живописним и јарким сликама. Ова књига
је у много чему прекретничка, пре свега због постојања таквог једног сведочења,
литерарног, људског, са описима аутентичног миљеа, свакодневице манастирског
живота – рецимо рада у винограду, начина прављења и чувања вина, затим исхране
монаха, упућених најчешће због постова на рибу. И одједанпут, пред нама
искрсава слика монаха како чисте и „реде“ тоне рибе, као у каквој рибарској задрузи
... Посебно место заузели су описи живота манастира током рата (Другог
светског) и тадашња опстајања, па и борбе појединих монаха противу Немаца, на
пример честитог монаха Никифора, званог „Хаџија“ који је у време рата живео у
некој пустој келијици, у планини, изнад пута Солун–Атина... Дероко се искрено
дивио том пустињачком животу монаха, поштујући њихово подвизање, а истовремено
им, при томе, у много чему помажући и делима као што су Света Гора,
„Хиландарски путопис“, одавање поште у некролозима и сећањима...
Није он стварао феномене и сензације, он их је пре свега уочавао, описивао и
илуминисао, подвлачећи оно што је у њима типско и архетипско, дакле трајно,
истовремено уживајући у пролазности, али и не мирећи се са њом. Имао је среће
да је, као еклектик, био свуда помало, да је свуда завирио, умешао се и „примио“.
На њему је оставио трага богат уметнички живот не само ових простора
већ и читаве Европе. Посетио је и Русију и Америку, виђао је краљеве и војсковође,
челнике авангардне уметности; дружио се с Пикасом и нашим Савом Шумановићем;
видео је многе смене на трону власти и славе, доживео прогонства,
масакре, логоре; све време ослушкивао је како биˆло грађанског живота, тако и
оног народског, сељачког.
Предратни Београд је био град динамичних промена. Ту је, после Првог светског
рата, Дероко упознао Растка Петровића, кад се овај већ вратио из Француске, са
студија правних наука. Пре тога Растко је прешао голготу Албаније, а затим се,
током школовања у Француској, упознао са највећим тамошњим писцима, написао
Бурлеску господина Перуна бога грома... И сада та двојица младих интелектуалаца
и уметника крећу у потпуно неочекиваном правцу, у сусрет самој природи
и древности, према порушеним и затрављеним православним манастирима на
југу. Путују возовима, поштанским дилижансама или пешице, према Старом
Влаху, Косову и Метохији, Македонији, Црној Гори. Отварају се пред њима нови
рудници сазнања, зачиње љубав према средњовековној нашој уметности. И ствара
се једно од највећих уметничких пријатељстава за које знамо, пријатељство
Дерока и Растка...
У том њиховом пријатељевању, до Расткове смрти (1949), па и после тога, много
се тога испреплело, а много је тога остало још увек тајанствено, недоречено. Ипак,
остала су Дерокова сећања, залагања за пресељење (у Србију) земних остатака
песникових, као и говор прочитан кад је Растко поново сахрањиван у Београду.
248