текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Књижевни рад Александра Дерока
да се опире сврставању у фахове и уско омеђене дисциплине – он је еруптивна
и крајње радознала личност која је у себи сабрала многе таленте, уз то спонтано
око себе окупљајући исто тако радознале људе.
Подсећам да је Александар Дероко рођен у самом центру Београда, преко пута данашње
„Албаније“ – између некадашње апотеке „Делини“ и кафане „Хајдук Вељко“,
где је данашња „НАМА“, или Робна кућа Београд. Не само по месту рођења
у центру, Дероко је и средишња личност једног научног, уметничког и духовног
упоришта Београђана, београдске и, уопште, српске културе, с делом што се складно
разгранава и на најбољи могући начин преплиће с свеопштим токовима наше
културе, ураста у њих, на начин сличан ономе на који се наша архитектура преплиће
и наслања – како је он сам говорио – на сличне грађевине широм Балкана
све тамо до Истанбула и Анадолије, опстајући у истом стилу вековима.
Седамдесетих година прошлог века доста сам путовао по свету и са тих путовања
доносио белешке о опсежним разговорима са великанима, пре свега са људима од
пера, из Енглеске, Америке, Шведске, Шпаније, Русије, Француске. Касније сам
(1989) објавио и књигу интервјуа Хиландарски разговор.
Тадашњи уредник нишке Градине Саша Хаџи Танчић позвао ме је да за њихов
часопис сачиним један разговор и с неким домаћим ствараоцем. Верујем да га је
копкао већ сам мој избор. Од свих личности које су ми у томе часу стајале на располагању,
определио сам се ипак за Александра Дерока, а да га дотле нисам уопште
познавао. Неко ми је само, пре тога, био скренуо пажњу на његов текст под насловом
Сећање на Растка Петровића, штампан 1978. у часопису Летопис Матице
српске. Текст обиман, од неких шездесетак страница, открио ми је недогледне
дубине двеју личности – Расткове, али, упоредо с њим, и Дерокове.
Најавио сам се без посредника и препорука, што је било прилично рискантно, с
обзиром на године (86) мог будућег саговорника. Олакшавајућа околност за наш
разговор било је то што ни Дероко мене није, наравно, познавао лично, већ што
чак не беше ни чуо за мене. Достављена питања, а потом и допунска, покренула
су читаву лавину његових крупних заокругљених слова исписаних преко листова
који су пре тога с једне стране већ били коришћени (некакви „материјали“ које је
добијао из САНУ). Наш разговор за Градину (Куће и други неимарски дани) остаће
најдужи Дероков интервју, у сваком случају барем десетак пута дужи од оног који
је, 1934. године, дао Милошу Црњанском за предратно Време. На сличну замолбу
свог пријатеља књижевника Милана Ђоковића, Дероко је изнедрио текст-панораму
Београд на сусрету два века, првобитно намењен да буде уводник за тротомну
едицију Београд у сећањима, коју је покренула Српска књижевна задруга.
Шта испод тог његовог чаробног камена није све испливало: школовање, Стеван
Сремац, госпођа Паулина и њено двадесет и четворо деце, „Убили краља“,
излетишта, Разоноде и узбуђења, „неке немиле теме“ односно куплераји, Забаве
на води, Дечаци иду у рат, 1300 каплара и, наравно, први они јероплани... Уопште,
Дероко је неисцрпна ризница и извор информација и „некадашњих сензација“ за
све људе из ововремских медија, уреднике, филмске сценаристе и „ине“ који су
се тих година грабили да његовим доживљајима, и још више личношћу, освеже
властите идеје и „идеје“.
Необични књижевни таленат Дероко је шире исказао понајпре у малој монографији
Света Гора, објављеној 1967. године у издању „Туристичке штампе“. Тада се,
247