текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

МОМА ДИМИЋ
Дероков београдски Амаркорд
Александар Дероко је не само крупна личност у нововековној нашој културној
историји – која се помиње чак и у прворазредним књижевним делима српских
писаца (Африка Растка Петровића или Лагум Светлане Велмар Јанковић), него је
и сам значајан као писац. О томе понајбоље сведочи Антологија мемоарске прозе
двадесетог века, коју је, за чувену Нолитову едицију „Мемоари“ приредио књижевни
критичар Стојан Ђорђић. Он се том приликом определио за изванредна
сећања под насловом, текст који сам, пре објављивања у књизи А ондак је летијо
јероплан над Београдом био однео да буде штампан у „Књижевним новинама“,
том приликом кумујући и наслову.
Осим те мале „допуне“ све је друго Дероково, исприповедано стилом који не дозвољава
никаква „померања“. Његова сећања су увек аутентична и веродостојна, и
већ тиме изузетно вредна, али у њима је још важнији стил, таласав (и искричав)
начин приповедања, страст да се нешто искаже на најпримеренији, али и непоновљив
начин. Кад Дероко приповеда, он намах евоцира и оно што је опште виђење,
релевантан доживљај његових најближих и непоткупљивих савременика. Његово
је приповедање забавно, и не зауставља се никада само на утиску, метафори и слици
него на наглашавању целине и саме сврхе сећања. С те стране гледано, у поменутој
Ђорђићевој антологији мемоарске прозе могло се, мирне душе, наћи барем
још десетак Дерокових текстова, узбудљивих колико и „Ми доле по подрумима“;
овоме је предност пред осталима дата вероватно зато што слика историјски миље
окупације Београда у Другом светском рату, као и дане Ослобођења – виђене из
„повлашћеног“ угла интелигенције сабијене по подрумима усред Београда.
А кућа у којој се налазио тај подрум из Дероковог сећања била је у ствари његов
дом, на Топличином венцу, у чијој је башти био закопао металне цеви у које је
претходно увукао своје и Несторовићеве архитектонске планове по којима је започета
била изградња храма Светог Саве на Врачару; дом у ком је касније, шездесетих
година, након Дероковог пензионисања, „прорадио“ чувени његов „салон“
у ком се, дуже од две деценије, окупљао шири круг пријатеља Александра Дерока
и Иванке Павловић (Дерокове супруге), његових поштовалаца, као око живог
трезора сећања на један Београд и Србију (па и свет) којих више нема, али и као
једна непоновљива, спонтана и високо опремљена радионица из које су „лиферовани“
научни, ликовни, књижевни и публицистички радови. Део свега тога показује
и изванредно осмишљена изложба у Универзитетској библиотеци „Светозар
Марковић“ током новембра и прве половине децембра 2004. године, која нам је
дочарала Дерокову вишеструку научну и универзитетску активност захваљујући
којој је и уврштен у „легенде Београдског универзитета“. Овде је, сасвим умесно,
представљена и његова вануниверзитетска активност, пре свега сликарство и
књижевна дела. Све то говори да је Александар Дероко био неукротива личност,
246