текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Дискусија
црква у Затону на Лиму, код Бијелог Поља, не много удаљеном од завичаја проф.
Барјактаровића. Реч је о цркви са три полукружне апсиде (тзв. триконхоси), једним
малим правоугаоним простором на западној страни, уз који је доцније призидана
припрата (Сл. 3).
Пошто је црква веома стара, припадала је групи малобројних споменика из пренемањићког
доба, одлучио сам да истражим њене остатке. И тако, затражих и
добих дозволу и део средстава од Републичког завода за заштиту споменика културе
на Цетињу, а мању помоћ одобрио ми је „мој“ Филозофски факултет. Био је
децембар 1960. године кад сам први пут стигао у Бијело Поље, после целодневне
вожње макадамским путем преко Златибора. Сутрадан се пребацим у Затон,
одем у општинску канцеларију да се представим, обавестим о могућности организовања
ископавања, и замолим да ми неко покаже где су рушевине цркве Св.
Јована. – Па то је преко пута на гробљу, рече један службеник и одмах ме одведе
на лице места. Сеоско гробље је на нешто вишем земљишту од пута. Кад ми је
показао место где је црква, тачније где је некада била, ја на скоро равној травнатој
површини нисам могао да уочим никакав траг зидова. Био сам разочаран и
упитах да ли смо на правом месту? Кад ми је сапутник одговорио да јесмо, али је
црква срушена, погледао сам још пажљивије и у трави једва успео да уочим очекивани
облик једне апсиде, отклањајући истовремено сумњу у могућност утицаја
аутосугестије. Охрабрен, одлучио сам да следеће године дођем и утврдим
шта је од цркве остало.
Ископавања су обављена између 1961. и 1963. године у три кампање у трајању од
10 до 15 дана, у зависности од расположивих средстава. Радници-копачи, које
сам ангажовао били су мештани, и првих дана гледали су ме некако сумњичаво,
јер нису очекивали да ће неко из главног града земље доћи да истражује остатке
цркве порушене по наређењу „народне власти“. Шта се заправо десило?
Убрзо после рата један локални првоборац приморао је, под претњом пиштоља,
неколицину заробљених четника да крамповима сруше преостале зидове цркве,
да би од добијеног камена обновили две или три „партизанске“ куће у Затону које
су спалили италијански окупатори. Изненађен, замолих да ме одведу до тих кућа
да бих видео какав је материјал и да ли има боље или чак декоративно обрађених
комада у зидовима, али ништа од тога нисам могао да видим на тим сасвим обичним
кућама. Током прве кампање открили смо првобитну триконхалну цркву,
чији је план скоро у потпуности одговарао снимку А. Дерока објављеном 1932.
Преостали зидови били су неједнако сачувани: јужни део западног зида триконхоса
био је порушен до самог пода, док се јужна конха на једном делу одржала до
висине од 1,63 метра. Када сам, по повратку са ископавања причао проф. Дероку
о боравку у Затону, питао сам га да ли поседује неку фотографију цркве из времена
његове посете Затону, која би била драгоцена као сведочанство о тадашњем
изгледу овог храма, он ми је одговорио да је споља црква била заклоњена густим
растињем и да се није могло прићи зидовима, али је унутрашњост била донекле
рашчишћена, те је исцртао унутрашње зидове и на основу њих скицирао план
цркве. Забележио је да зидови нису прелазили висину човека, дакле неких 1,70 до
1,80 м. Овај податак је важан јер омогућује одређивање висине цркве пре рушења.
Наиме, кад се сабере та висина и висина дела јужне конхе после откопавања
(1,63 м) сазнајемо да је, пре другог рушења, била висока до око 3,40 м. Да није срушена,
црква би пружила далеко више података о свом постанку, поготову о могућностима
обнове која се предвиђа. Важно је нагласити да је у цркви, у бочним
242