текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Милан Божић
радова из диференцијалних једначина и две исто тако дебеле књиге из области
која се зове феноменологија.
За оне који имају филозофско образовање сећају се да се та реч појавила у 19. веку,
чак и нешто раније у 18. код француских филозофа, и да означава бављење
феноменом, појавом уопште. Дакле, феноменологија би требало да се бави, да
мало упростим ствари, појавом без обзира на њене узроке. Појава може имати
различите узроке, али они се манифестују, појављују на сличан начин. Људи
који се баве посматрачким наукама, тј. наукама у којима не могу обавити експеримент
и не могу знати одакле потиче нека појава, у ствари се најчешће баве феноменологијом.
На пример, астрономија је „најфеноменолошкија“ дисциплина,
јер не можете поновити процес који се збива на небу. Врло је тешко у кућним
условима запалити звезду.
Ergo, феноменологија која се као таква појављује у 19. веку, кулминира у радовима
чувеног немачког филозофа Едмунда Хусерла који је на прелазу између 19. у 20.
век објавио неколико значајних дела и направио читаву феноменолошку школу.
Тај наслов – феноменологија се појављује и у низу дела Мике Аласа. Наиме, када
погледате библиографију Мике Аласа, видите да он има серију текстова, чини
ми се 24–25 јединица, који се тичу феноменологије. Међу њима доминирају два
капитална наслова, две дебеле књижурине (једна је огромна, има чак 800 страна)
Елементи математичке феноменологије која је издата 1911, а друга нешто мања
Феноменолошко пресликавање из 1933. године.
Међутим, ако се вратите још 10–12 година уназад видите да Мику Аласа та опсесија
феноменологијом не напушта још од првих дана. Наиме, његова приступна
беседа САН – обичај је био и остао да онај који постаје академик одржи
приступну беседу, предавање које се тиче онога чиме се он бави, али је намењено
и присутнима међу којима има и родбине и пријатеља (дакле, да испричате чиме
се бавите, а да присутни не заспу) – била је о „математичкој теорији активности
узрока“. Тај наслов, за који би се могло помислити ко зна шта, заправо је излагање
о феноменолошком третирању онога што су диспаратне појаве (немамо адекватан
превод ове речи, можда бисмо могли да их преведемо са две међусобно независне
појаве). Мика уочава да у природи постоји низ феномена који се слично понашају,
али није нужно да имају исти узрок. На пример, начин на који се неки процес грана:
неко ко игра шах зна да из једне позиције може врло брзо, драматичном, експоненцијалном
брзином да расте број позиција у 4–5 потеза. Најбољи програми за
шах не могу да „мисле“ више од 7–8 потеза унапред, толико расте број комбинација.
Или, она прича о размножавању зечева: ако би се зечеви размножавали, а ловци
их не би убијали, онда би они од једног пара за десетину генерација прекрили
земљину куглу. Слични томе су процеси у атомској физици када се деси да честица
као што је неутрон „окине“ неко језгро које се распадне, па онда ослобођени неутрони
из тог језгра разбијају даље нова и нова језгра – и тај процес такође иде
„експоненцијалном“ брзином. Он дакле уочава те појаве – ови екпоненцијали
су најпознатији па их зато истичем – и предлаже формирање математичке теорије
која би описивала те процесе, а да не мора да улази у њихову природу. Са
становишта фундаменталних наука и филозофије, што Мика Алас још увек не
зна, јер Хусерлови радови још увек не постоје, то је једна занимљива ствар. Често
у природним наукама имате проблем да направите математички модел за неку
појаву, а више него ту појаву и не знате. Знате само да се она појављује на неки
начин, не знате узроке, и по свему судећи нећете их никад ни сазнати.
24