текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Етнолошки и археолошки рад Александра Дерока
јами на простору крајњег јужног дела некадашње палате, откривено је дванаест
масивних бронзаних пушака, тзв. градских кукача, дужине између 55 и 76 цм и са
пречником цеви од 1,5 цм, док само једна пушка, дугачка 40 цм, има калибар од
3 цм. Барут је набијан с предње стране, а паљење је вршено усијаном жицом кроз
мали отвор – „фаљу“, на крајњем горњем делу цеви. Свака пушка на задњем делу
има отвор у који је могла бити углављена нека врста дрвеног кундака. Са доње
стране приближно по средини, пушке су, осим најкраће, имале по један степенасто
обликован испуст, који је вероватно служио као ослонац за ублажавање трзаја
оружја приликом употребе. Треба нагласити да ове пушке представљају први
налаз, уз то археолошки проверен, најстаријег средњовековног ватреног оружја
на нашем тлу. После конзерваторске обраде, пушке су повратиле своју првобитну
жуто-црвенкасту боју бронзе. Судећи по радионичким ознакама урезаним на
четири пушке, у виду три усправне линије и једног полумесеца, ово оружје несумњиво
је турског порекла. Закопано је непосредно пред коначни пад Смедерева
1459. године, и на тај начин сачувано. На југозападном крају градског дворишта
нађено је растурено у насипу изнад здравице, 370 примерака камене ђулади различитих
калибара, што сведочи да је у одбрани Смедерева коришћена и артиљерија.
Код мале капије у дунавском зиду откопани су остаци доњег дела једне
пећи грађене опеком и иловачом. Њена намена није разјашњена. Један грумен
истопљеног метала и два грумена металне шљаке, нађени у близини, указују на
могућност да је пећ служила за топљење метала. Током радова прикупљен је већи
број разноврстних предмета: врхови стрела, ножеви, багламе, потковице, пијук,
сврдло, фрагменти керамике, стакла и друго.
У првом делу свог извештаја проф. А. Дероко позабавио се проблемом трајне заштите
дунавског зида са четири прозора, јединог сачуваног остатка двора деспота
Ђурђа Бранковића. Овај зид, дугачак око 45 м нагнут је ка дунавској страни за
око 1,37 м и стабилност му је била угрожена. У тражењу најбољег решења учествовали
су и статичари. По пројекту проф. А. Дерока, уз зид је споља, испод земље,
постављена армирано-бетонска греда подухваћена косим армирано-бетонским
потпорцима, при чему је зид остао нагнут, али је заустављено даље нагињање које
је могло довести до његовог пада. На тај начин је драгоцен остатак двора Бранковића
остао сачуван. Радовима је руководио проф. арх. Јован Нешковић.
Kao на Царичином граду, тако је и у Смедереву проф. А. Дероко велику пажњу
поклонио ислустративној документацији. Свакодневно је фотографисао и исцртавао
промене на терену, документујући сваку значајну ситуацију у откривању
остатака двора. Представио се и као изврстан познавалац фотографије. У свом
лако препознатљивом стилу нацртао је план дела дворишта Малог града који је
археолошки истраживао, са свим важним детаљима (Сл. 2), затим, посебно, основе
и пресеке ниша у зиду дворане и изглед прозора с обе стране, комбиновано са
фотографијама. Приложио је и цртеже са мерама нагиба угроженог зида, као и
статички прорачун његове стабилности, чији су аутори проф. арх. Божидар Томић
и инж. Предраг Јовановић. Изузетно је успео начин документовања бронзаних
пушака – цртежима и фотографијама.
На крају, не сме се заборавити да је до почетка осме деценије XIX века, Смедерево
било најбоље сачуван српски средњовековни град, о чему сведоче фотографије из
седамдесетих година. Међутим због изградње железничке пруге и станице, после
1880. године, порушена су спољна утврђења и затрпан је водени ров уз тврђаву
према вароши. У Првом светском рату, Немци су, 1915. године, бомбардовали град
237