текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Војислав С. Јовановић
на Лазаревића, његов сестрић и наследник, деспот Ђурађ Бранковић, није могао
преузети престони град Београд, који је деспот Стефан после дуготрајне обнове
претворио у моћну тврђаву, јер је деспот Стефан обећао мађарском краљу
Жигмунду да ће он добити Београд, уколико деспот умре без потомка, што се и
догодило. Зато је деспот Ђурађ морао саградити нову престоницу, односно нову
моћну тврђаву, и то што пре, због опасности од турских напада. Рачунајући на
близину Мађарске, која му је била савезник у борбама са Турцима, Ђурађ је за
престоницу одабрао место на којем се речица Језава улива у Дунав, око 40 км југоисточно
од Београда. Ту је најпре подигао тзв. Мали град, снажно утврђење са
шест високих кула повезаних зидовима, на троугаоној основи, заштићено са две
стране рекама а са треће воденим ровом. Град је зидан од 1428. до 1430. Потом је
подизан тзв. Велики град, такође на троугаоној основи, ојачан са 19 кула, са зидовима
дугачким по око 400 метара. Тако остварена целина, завршена, вероватно
средином пете деценије 15 века, представља једну од највећих фортификација у
Европи тог времена.
Током 1956. и 1957. године, у две кампање, проф. А. Дероко, је са својим сарадницима
истраживао остатке двора деспота Ђурђа Бранковића у Малом граду. Познато
је да су боравишта наших владара у средњем веку грађена од лаког материјала
и да зато нису сачувана. Двор у смедеревском Малом граду изузетан је по томе
што је имао четири прозора у тврђавском зиду према Дунаву и захваљујући тој
околности остали су сачувани. Реч је великим декоративно обрађеним каменим
прозорима, којима су се завршавале мале правоугаоне просторије формиране у
зиду, чија је дебљина око 2,60, док је ширина просторије око 2,50, а висина око
4,50 м. Дуж бочних зидова изграђене су камене клупе – банци. Сва четири прозора
су бифоре, са колонетом између отвора, при чему су три прозора имала готичке
преломљене лукове, а један прозор романичке полукружне лукове. Три прозора
припадали су, по свему судећи, једној великој просторији репрезентативног карактера
док је четврти, ближи главној кули – донжону, био део стана владарске
породице. Археолошким ископавањем требало је утврдити да ли у дворишту Малог
града постоје остаци двора деспота Ђурђа изведени од лаког материјала, који
би показали облик и величину тог здања. Установљено је да под земљом није било
таквих остатака, али су откривена три постамента зидана опеком, и једна камена
плоча, који су, по свему судећи, служили као ослонци за дрвене стубове палате
(Сл. 2). Судећи по положају ослонаца, стубови су били постављени на удаљености
од 3 метра од зида са прозорима, по средини просторије која је била широка
6 м а дугачка 14 м и допирала је до донжона. Осим приземља, зграда је имала и
спрат који је био подељен на две просторије. Већа, могуће дужине од око 8 м којој
су припадале и три нише са декоративним прозорима служила је за свечане
скупове. То је, несумљиво, дворана која се спомиње као sala magna audientiae у
којој је 1435. године склопљен државни уговор између Венеције и Српске деспотовине.
Друга, мања просторија и ниша са бифором романичког типа, била је део
стамбеног простора владарске породице. Са спрата се могло прећи у донжон, а из
приземља, кроз малу капију у дунавском зиду, изаћи на обалу, где је било дворско
пристаниште. Прилаз двору са те стране био је брањен са истуреног дугачког
балкона на дрвеним гредама постављеним изнад прозора, о чему сведоче рупе у
зиду са мањим остацима греда.
Током ископавања нађени су изузетно значајни примерци ватреног оружја који
пружају нова сазнања о наоружању посаде смедеревске тврђаве. Наиме, у једној
236