текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Етнолошки и археолошки рад Александра Дерока
професор Александар Дероко престао је да предаје нашим студентима. Тако сам,
са својом генерацијом, имао и велико задовољство и још већу корист да један важан
предмет слушам на изузетан начин. Професор Дероко поседовао је врлине
одличног наставника. Наметао се већ својом високом, крупном, достојанственом
појавом, сонорним гласом, добрим расположењем, чак и благонаклоношћу према
нама, „гостима“, и, разуме се, највишом компетенцијом за материју коју је излагао.
Умео је да нас у потпуности заинтересује да са напетом пажњом у потпуној тишини
проведемо два повезана часа, слушајући његову живу реч о нашим старим
црквама, манастирима, тврђавама, о владарима, духовницима, вештини грађења
и украшавања, потреби боље заштите споменика; о професоровим путовањима
по беспутним пределима да би доспео до Студенице, Ђурђевих Ступова, Мораче,
Скадра и многих других задужбина и рушевина. Професор је увек стајао испред
катедре, често се лагано кретао лево и десно, најчешће до велике табле, да би на
њој кредом исцртавао основе и пресеке цркава, понекад са више боја ради јаснијег
приказивања фаза зидања споменика. А цртао је виртуозно, лако и брзо, тачно,
као да у руци држи неку чаробну направу која га слепо слуша. Употребљавао је
и епидијаскоп и у тим приликама нас је на један живописан начин упознавао са
делима старих градитеља. Били су то незаборавни тренуци стицања драгоцених
нових сазнања којих се радо сећам и после толико деценија. Испите смо полагали
после прве и друге године и тако завршили са овим занимљивим предметом
за чије спремање нам је, осим бележака са часова, много помогла и књига Средњовековни
градови у Србији, Црној Гори и Македонији, коју је професор Дероко
објавио 1950. године. И поред многих нових открића, неких веома значајних, ова
књига још увек представља незаобилазни приручник за изучавање градова. Најзад,
дужан сам да укажем на околност да су часови професора А. Дерока можда
пресудно утицали да се као историчар уметности и археолог определим за изучавање
српске средњовековне материјалне и духовне културе, због чега му дугујем
посебну захвалност.
Професор Александар Дероко није се, нажалост, много бавио археологијом, али
је и у тој области оставио видан траг. Наиме, истраживао је само два локалитета,
оба велика и изузетно значајна: Царичин град код Лебана, у јужној Србији, и Смедеревску
тврђаву, на Дунаву, поред које се развила данашња истоимена варош. Реч
је о сасвим различитим локалитетима. Царичин град је рановизантијско утврђено
насеље, које је подигао цар Јустинијан I (527–565), док је Смедеревску тврђаву
саградио деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456), као престоницу Србије.
ЦАРИЧИН ГРАД. Доселивши се током VII века у овај запустели и напознати крај,
Срби нису могли знати првобитно име тада импозантних рушевина које су затекли
на саставу двеју речица, и које су временом назвали Царичин град, вероватно
по имену главне личности из неке легендарне приче. Међутим, готово је сигурно
да је то чувена Justiniana Prima, дакле град славног цара у којем је било и седиште
нове архиепископије, што он обзнањује у својој XI новели од 14. априла 535. године.
Нови град се налазио у византијској префектури Илирик, у њеној провинцији
Средоземна Дакија (Dacia Mediterranea). Нова архиепископија обухватала
је велику територију (ужу Србију, источни Срем, западну Бугарску, северну Македонију,
Косово и Црну Гору), нашавши се у њеном средишту. Град је подигнут
плански у оквиру грандиозне Јустинијанове обнове великог броја порушених и
изградње нових утвђења у овом делу Балканског полуострва, да би се спречили
све опаснији продори варвара из правца подунавља према Македонији и Солуну.
233