текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Етнолошки и археолошки рад Александра Дерока
страна затвореног стана наших људи. То је купастог облика дубирог или савардак,
а гдегде се каже и сибара или бусара. Иначе то је објект где има у близини шуме
који може брзо да се подигне. Наиме, по обележеној кружној линији жељеног
пречника, на земљи побадају се сибе (отуда и назив сибара) – дугачке облице до
три четири метра, које се у врху саставе. Тај ред кружно поређаних, скоро једна
до друге поређаних сиба, затим се покрије материјалом којега у близини нађу: папрат,
трава, слама, маховина. На врху, где се сибе састављају остави се отвор, који
се обично и наткрије, за излазак дима са огњишта. Или дубирог буде и без тог отвора
за дим. Споља опет преко кровине услоне се дрвене облице да ветар или ко
други не би разносио кровину. Сибе, односно облице дубирога, у доњем делу могу
бити покривене или обложене и бусењем (отуда и назив бусара), па када је кишна
година тај део делимично може да се зелени од траве. На средини овог купастог
људског стана, који разуме се има и одговарајућа врата, централно место и извор
светлости јесте огњиште. Дању, када се отворе врата нешто светла уђе и споља.
На огњишту се кува, око њега седи, обедује, евентуално примају гости. Око њега
се ноћу спава на кожама или поњавама. Око огњишта се седи и то на земљи. Или
ниским троношцима. Сретен Вукосављевић који се, рекосмо, бавио социологијом
села, тврди да се овде седи по земљи или на ниским столицама због тога што се
облак дима, ако горе нема отворе за његов излазак, одозго спушта скоро до саме
земље. Зато се и седи у зони где има мање дима и његовог љутог штипања очију.
Изнад огњишта, обично до једне људске висине, налази се леса која спречава
варницама са огњишта да допру до крова. На тој леси (или черену) суши се месо
или што друго. У дубирогу су поред судова са водом и налазе и наћве (у којима се
меси хлеб), згужване постељне ствари, а каткад се ту види и колевка, дубак, а гдекад
и разбој за израду тканина. На вратима дубирога са унутрашње стране налази
се дрвена кључаница. Дероко је иначе и посебно писао о дрвеним кључаницама.
Кад помињемо његово интересовање за тај предмет истичемо да и у последњем
тек објављеном броју Гласника Етнографског музеја у Београду налазимо и један
обимнији рад једног млађег стручњака који говори о дрвеним кључаницама, који
је очигледно настао на основи Дерокова рада о кључаницама. Признајем да сам
и ја у своје време добио идеју од тог Дерокова рада да пишем о бравама о којима
има, како је познато, и разних веровања, као оно да се кроз кључаоницу тобоже
може да увуче неко нечастиво биће и донесе болест чељадима. Или оно познато
веровање да се чак свака брава може отворити травом расковник. А ту траву наводно
људи могу да нађу код пољске корњаче или јежа и то тако ако им се камењем
загради легло да не могу у њега да уђу. Тада корњача, односно јеж одлази у
околину, пронађе и убере траву расковник и чим са њим дотакне ограђено легло
направи јој се отвор. Човек који то примети уграби ту траву из уста корњаче (односно
јежа) и помоћу ње може да отвара, све браве!
Истичем да у нашој етнолошкој литератури нисам нашао тако пластично и до појединости
описаног (дубирога као) стана нашег човека.
Да не дужимо шта је све овај човек, као прави етнолог радио Приводимо наша
излагања крају.
Професор Дероко је опширно писао о свим типовима зграда, у варошима и селима,
целе старе Југославије. Разуме се и о материјалу од којега су оне грађене. Много
је пажње посветио брвнарама, врсти самих брвана и њиховом међусобном повезивању
клиновима (пишљацима) и везивању брвана на крајевима једно за друго
229