текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Сликар Александар Дероко
СИНИША ВУКОВИЋ
Александар Дероко (1894–1988)
– сликарски рад
Можемо бити поносни што је Београдски универзитет био деценијама и остао до
данас културно средиште овог дела света и Европе, у коме се рађала и развијала
научна, техничка и уметничка мисао.
Велика имена из овог циклуса о легендама Београдског универзитета су бројна, а
међу њима свакако и Александар Дероко. По чему је изузетан? Пре свега по ширини
разноликих а узајамно повезаних интересовања за више области у којима
је оставио свој траг: он је архитекта, етнолог, археолог, сликар и врсни цртач, писац
многих драгоцених стручних књига и студија, историчар уметности, један од
првих историографа српске средњовековне и народне фолклорне архитектуре.
Изнад свега родољубив, научно утемељеном писаном речју и бројним бриљантним
цртежима уз њих, допринео је да вредности нашег културног наслеђа не остану у
тами, али надам се да ће о томе други компетентнији говорити. Професор Александар
Дероко, који је био и мој професор, у култури овог народа је велико име
као репрезент његове интелектуалне елите.
Био је савременик и учесник у часу рађања модерне уметности нарочито 20-тих
година прошлог века, али је целим својим делом кроз цео животни и радни век
афирмисао и био посвећен овом народу, његовом богатом наслеђу, култури и
уметности.
Када је реч о његовом сликарском делу мора се одмах рећи да оно није довољно
вредновано, да је било неправедно занемаривано и да тек чека оне који ће му посветити
пажњу и ситуирати га према креативној вредности. Сликарска остварења
Александра Дерока то несумњиво заслужују.
Међутим, сада подстакнут оним што је колега Ранко Радовић рекао желим да кажем
још нешто. Пре свега, врло брзо у 20. и 21. веку, изгледа да се заборавља да
су архитектура, сликарство и скулптура три сестре и како је то рекао Корбизје
„три гране на истом стаблу“. Не треба бити ренесансни човек па то знати, сваки
прави, аутентични стваралац из било које од ових области то зна. Не постоји то
дељење у три фијоке. То је измишљотина оних који би желели да све каштигују и
сместе у неку од фијока да би могли да разглабају о нечем у детаље. Према томе,
свет ликовности, јер ево рецимо, ја сам архитекта, мени је професор био Никола
Добровић, Милан Злоковић, професор Дероко, и многи други, што рече Ранко,
величине од којих сви спадају тачно у врх врхова. Према томе, из ове моје дигресивне
приче имам и један предлог: једна од легенди Београдског универзитета
је несумњиво и архитекта Никола Добровић. Он би, по мом виђењу требало да
буде исто у неком термину заступљен. Други би био архитекта Милан Злоковић,
кога Ранко није поменуо, и да не набрајам сада ко би ту све могао да буде по мом
мишљењу, али основна идеја је да се схвати да не постоје преграде које раздва-
221