текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Ранко Радовић †
изоставим, а не желим да правим листе. Ми смо, дакле, на Дерока гледали као на
једну сасвим посебну личност, можда и због те његове висине, у којој је било, као
што је то већ неко рекао, нечег градског. Дероко је био урбан човек, један култивисани
професор ренесансног типа. Било је таквих професора, тих високих, и ја
сам их много волео. Ја сам нижи растом и не могу тиме да се дичим, али боже мој,
на крају крајева, и ми „мали“ имамо право да се дивимо овим великим. А они су
заиста велики, не само по својој висини, него и по елеганцији, по некој тишини,
по ходу кроз тај велики ходник који је факултет имао.
Хтео сам, дакле, да кажем да, сликарство, цртеже и графике Александра Дерока
ја данас осећам као неку врсту подстицаја да архитектура и архитекти сачувају
све језике којима се може исказати нешто лепо, на којима се може обележити
лични и заједнички оквир живљења и постојања. Архитекти би морали да остану
уметници и кућа и простора и начина живота и културе живљења и људских
односа. Mислим да је Дероко то и био, и то му треба признати. Човек који је стварао
око себе људе, пријатеље, један колективитет истомишљеника, па и разномишљеника,
који су могли и умели да се на неки начин, не само друже, него да
постоје заједно, да један другог разумеју и да буду међусобно подстицајни и високо
стваралачки.
Хтео бих да кажем да ова мала изложба слика, графика и цртежа изазива нека
носталгична осећања зато што су нажалост, у овом времену у коме живимо, тај
архитектонски ренесансни дух, та радост, животност, обичност која постане необична,
чини ми се, у неком повлачењу. Вероватно ће бити потребно да протекне
много времена да се код нас поново појави један Александар Дероко са свим
својим талентима, са свом том људскошћу и са свим својим ликовним радостима
које ја доживљавам као неку врсту подстицаја ка лепом и хуманом, и нечем што
је можда највредније од свега, отпору пролазности и отпору глупости.
Проф. др Ранко Радовић, редовни професор Архитектонског факултета у Новом Саду.
Рођен је 1935. г. у Подгорици, умро 2005. г. у Београду.
Дипломирао је и магистрирао на Архитектонском факултету у Београду, а докторирао
(Evolution et continite des idees et des formes dans l`arcgutecture moderne) на Сорбони 1980 г.
Радио је на Архитектонском факултету у Београду као редовни професор, руководилац
постдипломског курса из савремене архитектуре и урбанизма и на Архитектонском факултету
у Новом Саду. Био гостујући професор на универзитетима у Токију (Urban design),
Палерму, Паризу, Цириху, Хелсинкију. Био је председник Међународне Федерације
за урбанизам и становање, члан Савета УИА.
Главна дела: Спомен куће битке на Сутјесци, Зграда позоришта „Атеље 212“, Занатско
услужни центар „Градић Пејтон“ на Чубури.
Аутор је књиге и ТВ серије „Речник архитектуре“.
Стручни радови: Регионално планирање у свету, Физичка структура града, Архитектура,
историја и модернитет, Нова савремена архитектура и Традиционална архитектура
Јапана.
220