текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Сликар Александар Дероко
једна помало иронична слика. Уз то је и сâм Дероко био пилот и возио је авионе
тога времена, што значи да је и сâм био укључен у тадашњу технологију, у ту
нову машинерију која ће осветлити двадесети век, али и бацити атомске бомбе
на Хирошиму. Сву ту технологију која му је добро позната, Дероко ипак гледа са,
чини ми се, неким малим подсмехом. Већ сама реч јероплан, иако у употреби у то
време, има неку своју помало ироничну конотацију у очима једног мудрог човека
који гледа на јероплане као на машине, али истовремено и кутије за успомене
које ће једног дана, како кажу Енглези, бити outdated, или obsolete, то ће рећи заостале
или превазиђене. Ако одете на аеродром и погледате Музеј авиона, видећете
колекцију наших „галебова“ сломљених крила, како седе... О тим „галебовима“
читав филм би се могао направити....
Мома, Тола и ја је графика посвећена људима са којима се Дероко дружи, али он
ће их записати тако што испред њих држи блок и скицира их, али наравно скицира
и сâм себе, што је биолошки и психолошки немогуће. Међутим, Дероко има
једну врсту „трећег ока“, Дероко је изашао из Дерока, налази се са стране и сада
црта једну фикцију, фантазију, једну прелепу људску, хуманистичку слику.
Још једну ствар бих хтео да поменем, а то је поводом слике А.Д. пред Београдом.
Овде је он помало „разгаћен“, има на себи неке копче које се од позади виде. Рекли
су ми да су то копче од оних старих типова панталона, које више не постоје,
а можда ће постојати, никад се не зна. Дероко себе гледа пред Саборном црквом,
пред панорамом Саве и прави фантастичан портрет једног издуженог, вертикалног
човека који се зове Александар Дероко и који црта зато што му то чини велико
лично и духовно задовољство.
На крају ћете наћи Човек и пас спавају. Хтео сам да покажем да је од Петрове
горе и Хиландара до Човека и пса који спавају само један корак. Тај корак се зове
Александар Дероко: ту су његова хуманистичка визија, његово осећање за детаље,
смисао за историју, за људско и једноставно, за обично, и како би неки експерти
рекли, за свакодневно. Нажалост, ми смо са свакодневним рашчистили, нас
интересује „гламур“, нас интересује „минић“, „максић“, PR, нас интересује ко се
за кога оженио и ко ће коме бити човек снова, у брзим потрошачким гестовима
једне културе која себе није нашла. Чини ми се да Дероко седи и на све то гледа
са осмехом и тим својим графикама и цртежима весело и култивисано говори о
самом себи, о нама свима, а ја лично мислим – ванвременски.
О његовом сликарском опусу ја бих рекао само две-три речи. Као што видите, он
није конзистентан, а искрено да вам кажем, ја се радујем што није. Сликарство и
цртање просто су били део Дероковог погледа на свет, једна ликовна и духовна
радост. Он је то волео и радио, и њега уопште нису занимали ни слава, ни Академија
наука, у којој је, узгред буди речено, већ био, нису га интересовали новац,
тржиште, маркетинг. Он је просто цртао, сликао, зато што је то био неки његов
унутрашњи набој, порив, жеља, жудња, радост и на крају крајева, његова архитектонска
ликовна енергија. Када сам био студент код господина Дерока, мада
нисам са њим директно сарађивао, јер сам на факултет у Београд дошао касније,
морам да нагласим да смо сви ми као тадашњи ђаци имали заиста фантастичне
професоре – нека се садашњи професори не љуте – односно, читаву једну серију
професора који су заиста били џинови. Нисам хтео да кажем да су ови сада патуљци,
то би било сурово, али ово су ипак били џинови: Дероко, или на пример
један Добровић, или један Бранко Максимовић. Било би неправично да било кога
219