текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (2)
Николајевићу, такође на Новом гробљу у Београду или спомен-турбета Осману
Ђикићу у Мостару, лако би се приклонили тези да је његово пројектантско стваралаштво
недовољно познато, а да је пренебрегавање његове неимарске делатности
можда и боље но препуштање квалификацијама и класификацијама оних
чији се принципи косе са мишљењем да тумач и критичар од формата мора бити
личност интелигентна, компетентна и од морала.
Због тога ми дозволите да се мање званично присетим времена када сам упловио
у историчарско-уметничке вирове с одбрањеним дипломским радом о Александру
Дероку, његовом животу и делу, и када сам се надао да ћу лако и безболно
досећи обалу на којој је био управо он, и данас нестварни, непревазиђени homo
universalis, чија би жива реч можда ослободила и моју маленкост, једнако као и
свеколико Српство, болног тражења себе и пут кроз савремену повесницу. Данас,
петнаестак година касније, враћам се носталгично некадашњим својим хтењима
и очекивањима, с надом да ћу и поред муљевитог, блатњавог приобаља, од којег
сам се каткад, у тренутку, удаљио, успети да оправдам своје постојање, макар и
тиме што сам, својствено Дероку, кроз росу прошао или, како би професор Дероко
казао, кроз плот вирио, а што је изрекао, у тренутку током сумирања појединих
својих животних раздобља, када се управно тим речима обратио само њему знаним
људима, који нису могли да истрпе његову лакоћу успешног постојања.
Управо поглед кроз рупу на плоту и благодат које капље росе, чије сам благодатно
дејство наслутио већ током писања дипломског рада, омогућили су ми да се и из
садашњег угла питам да ли је Дероко био у праву када је изрекао да када се пише
или говори о неком треба одвојити његово уметничко, ставарачко дело од његовог
личног живота, свакодневног, тзв. моралног, па и „његову социјалну и политичку
идеју“. Разлог за изговорено не могу да докучим, јер, такву изјаву очекивао бих
од оних који су своју част предали олтару већине смртних греха и различитим
сукобима интереса, док се професору Александру Дероку, не само легенди Београдског
универзитета, и данас ништа не може одузети. Штавише!
(написано у време специфичних околности у земљи Србији новембра 2004)
Мр Зоран М. Јовановић, предавач на Филозофском факултету у Косовској Митровици,
Група за историју уметности.
Рођен је 1963. у Београду. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду на Групи
за историју уметности 1990.г., где је и магистрирао 1998. г. .
Добитник годишње награде УЛУПУДС-а, „Павле Васић“ за 1999.годину.
Осим чланака и студија у периодици објавио и монографије: Александар Дероко– живот
и дело (1991) Хиландарски појмовник (1998). Друштво уметника– Зограф (1998), Зебрњак:
у трагању за порукама једног споменика или о култури сећања код Срба (2004) и Азбучник
православне иконографије и градитељства (2005)
215