текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Зоран М. Јовановић
је немерљиво мало важно мегаломанско величање величине куполе, висина стубова,
као и белина и скупоћа мермера савиначке цркве у односу на онога коме је
здање посвећено, надајући се да ће се указати неко ауторитативнији од њега да
саопшти чињеницу како Српство већ вековима не жели да чује, а камоли да прихвати
могућност да је део светих остатака сачуван, те да се добро зна место одакле
би поменуте мошти требало да зраче васељеном.
Унеколико олакшавајућа околност по Дерока било би његово неисказано прибојавање,
слутња да ће се нешто догодити са повесницом врачарског платоа, а што
се не може описати било каквим еуфемизмом.
Његова кривица је утолико већа, међутим, што се ни једним знаком, па макар и
огњем, није успротивио могућности да неко од његових млађих колега осмисли
недавно изграђену фонтану поред Светосавског храма, чији слапови као да треба
да уклоне све трагове радњи које прелазе границе и етике и естетике.
У Дероковом случају прегршт је примера који указују на његово поседовање талента
да вешто прикрије изворе који су утицали на материјализацију његових замисли,
а његовим тумачима да пружи могућност да тек успут искажу како је био
и архитекта, а био је и те како.
Тако је само захваљујући Павлу Васићу од заборава спасен један од његових до
тада непознатих изведених неимарских нацрта. Реч је о кући Лазара Мирковића
у Сремским Карловцима. Питање је шта је све могло да инспирише Дерока да
то здање невеликих димензија пројектује тако да његова основа тенденциозно
подсећа на облик слободног крста. Да ли је и у томе скривена нека порука? Дерокова
одговорност је и у томе што нас упућује и на питање због чега у јавности
није наведена изричита жеља Јована Дучића да нацрте за његову гробницу изради
лично Дероко, премда се нису познавали, те да ли је и то једна од могућих
разлога што је то учинио неко други, који га такође није познавао, прећутавши,
међутим, и једно и друго.
Како, пак, оквалификовати Дерокову помисао да је Сава Шумановић био идеална
личност за аутора живописа православне цркве у Сарајеву, коју је лично пројектовао.
О Дероковој флексибилности у стваралачким размишљањима, на штету
традиционализма и фаворизовања само појединих локација, говори управо и поменути
храм, будући да је он првобитно замишљен да краси сплитски крајолик.
Тим здањем Дероко нас и делом упућује на то како треба користити прошлост у
духу времена, да се не догоди да поред мноштва новоподигнутих Лазарица и Грачаница,
бранитељи српског, националног идентитета почну да се шетају и светосавским
платоом обучени у костиме и брокат из времена средњовековних српских
великана, скупљајући прилоге за израду још једне копије Белог анђела.
Мноштво је таквих питања које нам је професор Александар Дероко уделио, надајући
се нашем разумнијем и зрелијем понашању. Сувопарно навођење тих питања,
као и набрајање његових изведених неимарских пројеката, уверен сам да
би незграпно испунило моје временски ограничено саопштење о њему и као неимару.
Јер, ако би објективно сагледали макар и једно његово остварење, попут жичког
конака, владичанског двора у Нишу, интерната богословског факултета на Карабурми,
Спомен-костурнице у Смедереву, надгробног споменика-капеле породице
Барловац на београдском Новом гробљу, надгробног споменика генералу
214