текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (2)
се узме у обзир то што је Дероко у годинама између два светска рата у самоћи израдио
већину својих најуспешнијих пројектантских нацрта.
Колика је била тежња Александра Дерока за одржањем властитог живота и става,
говори и чињеница да он, иако највероватније дубоко дирнут, можда и згранут
ситуацијом у којој се задесила његова отаџбина након Другог светског рата, није
прихватио новостворену колективну свест и мерила тек уобличеног режима, те
је због тога, као сумњива индивидуа, која се није одала таворењу у групном раду,
колективном самообмањивању и потказивању, позиван на информативне разговоре.
Међутим, и тада, као и много пута касније, успео је да се издигне изнад наметнутих
околности, ругајући се на специфичан начин власти и њеним мање
или никако продуховљеним експонентима, искористивши у исто време положај
предавача на Факултету да говори противно новоуспостављеним правилима. О
томе говори и његова карактеристика од 22. марта 1948. године, коју је саставила
другарица Нада Ђурић. У том спису он је оквалификован као „солидан стручњак“,
али и као „лукав у политичком ставу“, премда је, према Ђурићевој, „био
активан у фронту своје улице, али и да је на Факултету на седницама синдиката
често неправилно иступао“.
У коликој мери је Александар Дероко био неумољив, па и саможив, доказује и податак
да је надживео многе, ако не и већину својих неистомишљеника, диктаторе,
идеологе и тамничаре појединаца па и читавих народа, мада се према последњим
извештајима, поједини њихови следбеници и даље успешно крију под својим именом.
Питање је да ли је можда и због тога проучавао кључне механизме многих
двери, како би омогућио њиховим трагаоцима да продру и до њих, као и до лоцираних
тачака где су мрак и његови чувари много опаснији од светлости дана и
његових често лажних или умишљених заштитника.
Уверен сам да би многи међу њима били затечени пред спознајом Дероковог у
скромној мери познатог пројектантског опуса, у коме је отелотворена његова често
неухватљива неимарска машта, према којој су изграђени различити, нимало
типски објекти, подигнути ради човековог духовног окрепљења, попут храмова,
или, када је реч о стамбеним објектима, његовом прикривању и заштити до
наредног сусрета с Господом у кући Божијој. Да парадокс буде још већи указује
чињеница да је многима, који нису успели да се скрију, вечно пребивалиште обележио
на такав начин да се и данас може рећи да се они, управно захваљујући
Дероковом пројекту његових надгробних споменика, помињу и у најсажетијим,
до сада, нажалост, не објављеним прегледима српске фунерарне и меморијалне
архитектуре.
У нешто другачијем контексту била би, пак, претпоставка да се и у овом тренутку
већина од нас вероватно пита да ли је Александар Дероко, заједно с Богданом
Несторовићем, једини кривац за изглед Светосавског храма на Врачару, у чијем
је коначном изгледу, према доступним подацима, несумњиво учествовало и треће
лице, а можда и више њих, потпомогнутих из различитих извора, премда су
недавно постављени тајанствени псеудо монолити око храма и сами по себи мистични,
можда и због тога како би, поред осталог, навели на погрешан траг истражитеље
Дероковог наслеђа.
Један од могућих разлога што је Дероко нерадо говорио о свом уделу у изградњи
Светосавског храма јесте и то што је њему, не треба сумњати, било познато да је
део моштију најзначајнијег српског светитеља ипак сачуван, те да је сматрао да
213