текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Бранислав Миленковић
извуче у тушу (и то је један израз који се изгубио, вероватно омладинци не знају
шта значи извући у тушу), него је на основу његових скица неко трећи то ставио
на папир, и ви када то погледате тачно видите катастрофу. То није Дероко, није
маестро Дероко, то није онај цртеж који „дрхти“, или како то један наш критичар
лепо каже „то је цртеж који из срца извире“.
Ја имам једно погубно размишљање у том правцу: кажем да је професор Дероко
први цртач стрипа на Балкану. Он је архитектуру, стару, наших сеоских и градских
насеља приказивао на један стрип начин, тако да је био много пре цртач од
свих оних који се прославили са Флаш Гордоном и Мики Маусом.
Дакле, свака табла његова то је једна слика за себе, то је нешто што се може ставити
на зид. Имате факта која су занимљива и интересантна, али имате и уметнички
сензибилитет који ту ствар подиже на тај такозвани уметнички ниво. Он ме
увек наводи на неко размишљање да ли сам у заблуди, и мислим да сам целог свог
живота тражио рационалнo. Kад дође професор Дероко онда мислим да нисам у
праву, да постоје заиста архитекти који су уметници, има их врло мало, сви oстали
су дунђери, мали неимари који знају да праве куће. Професор Дероко, без обзира
што је одлично познавао филозофију, увек је остајао у границама онога чиме се
бавио: архитектуром, грађевинарством.
Остало је још два питања, а можда и три, видећемо до краја. Не можете професора
Дерока данас поставити у оквиру граница Дрина, Тимок, Сава, Дунав, Македонија.
Професор Дероко је одавно прешао границе ове земље и чак у оној бившој
нашој великој земљи он је био један од оне „прве поставке“ у служби проблема народословља.
Ту бележимо радове: Маријана Мушића, Александра Freudenreich-а,
Мухамеда Кадића, Милана Миличића, Бориса Чипана, Александра Дерока и Бранислава
Којића. При томе не заборавимо да се од друге половине 20. века појављује
велики број настављача ове линије, али са тежњом остварења свеобухватнијих
закључака. За подручје Србије наша два пионира – Бранислав Којић и Александар
Дероко, у области проблема простора народног умећа имају најистакнутије
место у нашем непостојећем Пантеону науке.
210