текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (2)
појмова имате један крајпуташ. Очигледно то је једини могући индекс у земљи
гуња и опанака у време када се та архитектура и стварала.
Даље, што веже Сретена Вукосављевића и професора Дерока и што је професор
Дероко пренео свету технике, у свет простора то је оно зачуђујуће, што многи неће
да виде данас. Али као пројектант видим колико у проучавању дела професора
Дерока можемо профитирати, можемо извући кредо читаве наше професије. Професор
Дероко каже: „Све је потекло из прилика.“ Он се труди да увек те прилике
графички апсолутно и представи. Дакле, за њега није била кућа, та народска ...
Ако читате те његове текстове из 1936–37. и касније, ви ћете видети један кратак
текст који стварно дефинише прилике, иза којих долази једна табла на којој се
завршава та прилика и неприлика о којој он говори.
Ја некако професора Дерока, без обзира што га сви својатају и историчари уметности
и архитекте, ја њега некако видим као човека који је имао њуха – нека ми
опрости за овај израз, али он се неће наљутити на мене, сигурно знам – за ту такозвану
урбану социологију, која тада није била урбана него рурална. Не треба да
заборавимо да се оно што се зове урбана социологија појављује тек 50-их година
када је Анри Лефевр писао Критику свакодневног живота а Агнеш Хелер, чувена
социолошкиња, 70-их година говорила о теорији потребе. Данас, читајући
професора Дерока, мора се узети оловка у руке и морате сваку реченицу, као кад
требите јечам или било шта, по три-четири пута прегледати и видети које су њене
поруке. Његова мудрост није што је он видео лепоту сеоске куће, видео је он и
веће лепоте јер је он био заљубљеник пре свега у лепоту. Он је видео то тумачење
које је из потребе претварало нешто у материјални простор. Тога се он држао и
то је покушао да у тим својим радовима и прикаже. Погледајте таблу његову; ни
на једној табли ви нећете видети, рецимо, ногу од столице, већ ћете одједном видети
цео проблем столице. На једној табли цела столица је завршена као проблем,
ту су или троношци или било шта, али цела врста је ту сређена. Ако видите кућу,
опет ћете видети целу њену генезу.
Нови истраживачи су почели то да специјално мере и одмеравају (у које спадам
помало и ја). Том мером само можете показати да је тај који је правио апсолутно
имао неку логику, а та логика је увек произашла из материјала о којем професор
Дероко говори, значи као о основном изворишту да се до нечега дође, и из услова
у којима се то чини.
Оно што нас посебно плени код свих тих његових великих табли, радова, мишљења
која је изнео у кратким чланцима (ја увек кад кажем „табле су велике“, толико
су велике као света писма..), ви пре свега имате факта, која су изворна и која су
тачна, чиме се многи данас не могу похвалити јер тих факата више нема. Према
томе, ви више народску архитектутру не можете ловити по овој земљи, по Балканском
полуострву као што је он имао ту прилику и срећу. Друго, имате уметнички
сензибилитет, имате руку и цртеж, цртеж који се пре свега не може копирати. Сви
који су покушали да копирају професора Дерока славно су пропали. Он је јадан,
негде ‘53. године био болестан, лежао је и онда је направио један прилог за наш
Зборник Архитектонског факултета у којем говори о разним положајима куће
и покућанства, један прилично велик текст. И, када човек не зна, и не прочита
све до краја, оно што пише тамо у некој фусноти, зачуди се како је Дероко почео
да црта. Некако није он. Да ли је то левом руком цртао? Међутим, истина је у нечем
другом. Професор Дероко је био јако болестан и није могао, како каже, да то
209