текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (2)
БРАНИСЛАВ
МИЛЕНКОВИЋ
Tумач народских знања и умења
У славу Александра Дерока, мога уваженог професора, прошлог пута сам говорио
о његовим зградама, а данас ћу говорити о оном другом делу, како то колега Нешковић
духовито каже: „Професор Дероко се интересовао од колибе до катедрале“.
Овог пута ћу остати на колиби, и то у оном делу који се по нашем језику назива,
опет употребљавајући његова размишљања и употребе речи – народословље.
Године 1935. професор Дероко је изабран за ванредног професора за предмет Народска
архитектура. Пазите, не народна него народска – то је права српска реч за ствар
о којој он говори. У 1939. години већ издаје два велика тома Народног неимарства,
и сви они који су студирали архитектуру или бар долазе на наш факултет знају да
су наши ходници били украшени тим његовим прилозима, то су велике табле које
су приказивале народно градитељство стварно „од колибе до катедрале“. У даљем
току свога рада на народословљу он је негде 1964. године издао поново једну публикацију
у којој се бави истим проблемом фолклорне архитектуре, да би касније издао
две опет колосалне књиге о кући сеоској и варошкој. Он није писао о граду, ценећи
све оно што у Вуковом речнику стоји као разлика између вароши и града, и говорећи
и радећи о времену о којем прилаже материјал (из 19. века) – он то назива варошком
кућом. И сада када би неко рекао „Доста си причао, ‘ајде сада кратко јасно,
која је вредност ових шест кућа, овог великог посла који је тај мудри човек учинио“,
не бих био у неприлици. Одмах бих се сетио емисије Радио Београда понедељником,
зове се Нојева барка; и која има једно питање: „Шта бисте понели када би
Свевишњи пустио поново потоп на вас?“ Ја бих без двоумељења рекао: прво Јована
Цвијића, друго господина професора Дерока и Сретена Вукосављевића. То су три
књиге које говоре о ономе што је овде било, како је било, без икаквих политичких
и осталих махинација које су некако прирођене свим нашим акцијама.
Пре него што бих рекао било коју реч даље ја бих покушао да усмерим вашу пажњу
да, кад читате професора Дерока, просто видите прецизност његовог изражавања,
односно прецизност језика, прецизност слике. Код њега је покућанство,
оно што ми зовемо покућство, краће речено. Са друге стране, народска, а да не
говорим кад узмете наслове његових књига одмах ћете видети човека чије су границе
гледања далеко размакнуте. Његове књиге, ове о којима се обично овде говори
зову се Монументална декоративна архитектурта у Србији, Средњовековни
градови у Србији. То су све прецизности које прате Дероково мудро размишљање,
а са друге стране оне су такве да без обзира на чињенице које су ту изнете постоји
један лепши модел за наша размишљања и за наша преиспитивања на који
начин ми мислимо, колико смо пута конфузни, колико пута смо у неким стварима
толико посесивни да читаву ствар доводимо до њеног апсурда. Апсурда има у
историји, историјској науци и дан-данас. Ја ћу тај апсурд да поменем, то је једина
ствар коју сам прошлог пута заборавио да кажем, да сви ми овде који говоримо
207